...

Podigla si tešku ruku, sa koje su kapljali blato i krv, pokazala zapad, povikavši promuklo i zapovedno - Idi!
Nisam se mrdao... Jakna, što sam ti je prebacio preko glave kad smo stali, već te je pritiskala pod talasima kiše. Zarobljen u blatu do kolena, mislio sam da ne mogu napraviti sledeći korak.. Nosio sam te na leđima doovde, a noge bi počele da bole tek kada bih zastao da se odmorim...
Pogledao sam u pravcu koji si pokazala. Beži! Viknula si, još jače nego ranije, jer si osetila da se dvoumim.
Tamo, iza onih planina u magli, iza šuma i polja pšenice, sada tamo vidim more. Vidim peščane plaže, i osećam miris slobode i raja...
Kada su te ranili nisam ni pomislio da te ostavim. Ali su ovaj put stvari izgledale drugačije. Morao sam da odlučim...
Pa ipak, mada znam da ti nema spasa, ne mogu te ostaviti ovde. Ako pomislim da sam te izdao, ostatak života će mi značiti malo u odnosu na par sledećih trenutaka sa tobom. Sloboda će postati kazna. A ja ću postati ništa - stvar koja troši vazduh.
Idi! Beži što dalje. Sve što želim je da budeš srećan... Molim te, sine! Sa mnom je gotovo.
Pružila si mi jaknu.
Zagrlio sam te. Koža ti je bila mokra, ali je i dalje mirisala na detinjstvo.
Okrenuo sam se i pošao. Znam da si pokušala da izgovoriš - Ne okreći se! - Ali nisi mogla. Usne su ti, kao i meni ostale stisnute. Bol je izlazila pri svakom snažnom izdisaju, ali je uvek ostajalo još... Još više.
Poslusao sam te, mada sam sliku koju bih video da sam se okrenuo verno stvorio u svojoj glavi. Dok sam nastavio da koračam sporo i preispitujem svoju odluku, ti si gledala u moja leđa približavajući se zemlji. Jecala bi, ali si se suzdržala da te ne bih čuo. Da se ne bih vratio...
Zatvorio sam oči.
Stvorila si me sa najvećom pažnjom. Uklapala milion sitnih delova kako bi stvorila jednog velikog čoveka koga ćeš beskrajno voleti. A sada si mu gledala leđa, dok si krvava tonula u mulj...
Tvoj dečko odlazi. Biće srećan negde daleko..
Nadam se da si sa tom mišlju zaspala...

Коментари

  1. sancho panza17. 2. 2008. 11:05

    ...i probudila se, na nekom lepsem mestu.. Kaze mi jedan gospodin, koga poznajem, kako mu stalno prica o tome koliko je ponosna na svog dobrog coveka. Ovo je najbolja prica koju si do sada napisao, i onog dana kad budes primao Noblesa mislim da ce bas nju procitati, posle tvog govora, naravno...))

    ОдговориИзбриши

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

trag / a trace / la huella

u srbiji, gde vreme stoji, ali nas izjeda neminovno, u duhu ratnika koji se bori za još jedan lep dan, pišem po pesmu za svako jutro u kome sam se probudio siguran da nisam samo sena i pepeo, misleći, bar u tom kratkom trenu zanosa, da moj strah, patos, ali i nada mogu nadživeti vreme koje kuca iz mraka sobe. in serbia, where time is arrested, but destroys us inevitably, like a warrior fighting for another nice day, i write a poem for every morning that wakes me assured that i'm not only of shade and ashes, thinking, at least for a short moment, that my fear, suffering and hope can outlast time ticking from the dark of the room. en Serbia, donde el tiempo no pasa, pero nos devora inevitablemente en el espirifu de un soldado que lucha por un dia mas escribo un poema para cada manana en la que me despierto convecido que soy algo mas de la sombra y ceniza, pensando por lo menos en aquel instante de entusiasmo, que mi miedo, sufrimiento, pero mi esperanza tambien, pueden sobrevivir el ...
Прикажи све

bezimena / unknown

zarobiću tvoj osmeh, ( ti ga shvataš olako, a mene bi mogao spasti, ) uhvatiću te za ruke, odvesti daleko, i kao metalni novčić vrteću te međ' prstima dok ne posiviš... I'll catch your smile ( you wear it like something common, for me it could mean everything, ) I will take your hands, and lead you far away, like a coin, I'll roll you within fingers, till you lose your color...
Прикажи све

pesnik / a poet / el poeta

Bio je krvav, ali nije plakao. Samo je mahao krhkim nožicama želevši da poleti. Mali, bespomoćni čovek u rukama belog doktora. Raširio mu je noge, kao što radi piletu, nedeljom na ručku, i doneo presudu: - Vaše dete je pesnik. - O ne! - Rekao je otac. He was bloody, but didn't weep,  Waving his feet like he wants to fly, Small, helpless man in doctor's hands. The white man spread his little legs, as he would to a chicken, and pasted the verdict: - Your child is a poet. - Oh, no - Father said. Estaba sangriento, pero no lloraba. Solo hacia senas con sus piernitas fragiles deseando volar. Ese hombre tan pequeno y desamparado en los manos del doctor. El desjunto sus piernas como a un pollo, y dijo su sentencia: - Su nino es un poeta. - Ay no! - Dijo el papa.
Прикажи све