soba sećanja

- Da!

- Ručak.

- O, samo izvolite - Reče, dovršavajući glodanje jabuke - A ja sam baš pomislio kako sam se greškom pretplatio na polu-pansion.

Ona se prvo nasmeja, a onda nežnim pokretom spusti poslužavnik na sto, i reče teatralno, izveštačeno - gospodin je poručio: prolećnu supu, barenu piletinu sa kuvanim krompirom, crni hleb i zelenu salatu, sve bez začina, kako ste želeli.

- Isuviše ste ljubazni.

- Znam

- Već dugo radite ovde?

- Predugo

- Pa žašto ne odete?

- Zato što imam osećaj da je svugde isto.

- O, draga devojčice, ima toliko mesta koja treba videti, pre nego se usudite to reći.

( Usledio je momenat tišine, ona je zadržala pogled na njemu, što je i bila reakcija koju je čekao, da bi se najzad zagledao u plafon i nastavio, nabrajajući mesta na kojima je bio, i na kojima nije, uvek obraćajući pažnju na naizgled nebitne detalje )

Kada je završio, i otvorio oči, ona je sedela pored njega i gledala ga očima deteta koje je otkrivalo nesto novo.

- Nastavi - Rekla je - Tako lepo pričaš.

- Ne, dovoljno si čula. Reči nisu dovoljne. Moraš otići. Ova zgrada ima lošu karmu, mogu da se kladim da se ni njeni prvi stanari nisu osećali prijatno.

- Baš si blesav. Hajde, ručaj!

Okrenula se i izašla, poljuljajući sobu skladnim kukovima. A vazduh je mirisao i pošto je izašla.

O, kakva devojka, pomisli..

Uzeo je metalni tanjir, na kome je bio urezan broj sobe u kojoj je ležao, kao i na kašiki kojom je zahvatio gutljaj posne čorbe. Ima tek tri dana kako je u bolnici, a već se privikao na bljutavu bolničku hranu, i čak uživao jedući je, više nego što bi u kakvom dobrom restoranu. Razmišljao je o tome kako se ljudi lako priviknu na promenu. I pitao se je li to dobro, ili loše. Da nije tako, možda ne bismo ni opstali, zaključi utešno, i svu svoju pažnju ponovo usmeri na obrok.

- Ja više ne mogu putovati, reče jednom. sve što sam do sada video ostaće na svom mestu, dok ja i moje sećanje, nestajemo polako u ovoj sobi. Ovo mozda baš i jeste soba za sećanja.

poslednji govor

Danas, ovog velikog dana u istoriji čovečanstva, u ime naših predaka,

i u čast prelepe planete na kojoj smo rođeni, mi ljudi, koji smo

videli sreću i patnju, koji smo voleli i bili voljeni.. Danas, ovog

velikog dana u istoriji čovečanstva, ali i naše planete, beskrajno

zahvalni, šaljemo naizgled negostoljubivom prostranstvu svemira seme

iz kog smo i sami stvarani, milionima i milionima godina.. U nadi, da

će se, negde daleko ( kada mi već odavno ne budemo postojali ), iznova

stvoriti ono najlepše što smo imali videti, i pokušali spoznati

tokom našeg skromnog postojanja -- Život.

dečak

Doktor mi je dao 6 meseci života. A posle valjda, pakao il raj, sve po zasluzi. Ja ne bih da biram.

Mlad sam, pomislih, hoću još da sviram..

I molio sam, na kolenima, preklinjao sam moju boginju, da me pusti par godina, još malo života bilo bi dosta..

Posle nek bude što mora, nek me urami ko sliku, il podeli psima..

Reče da sam sebičan, da bi morala nekog drugog ubiti zbog mog hira.

I na kraju, šta ću, odrastoh uz nju i mog prvog sina.

neobičan dan

Ustao sam, ogledao se, oprao zube, doručkovao, ručao i večerao. Između toga još sam nešto radio, ili sedeo i razmišljao o nečemu čega se više ne sećam. Ne znam. Tih nedelja svi su dani bili isti, nisam im ni imena znao. I danas ne znam, da li je ovaj bio stvaran, ili sam ga samo izmislio.

svrab / itch

Želeo sam da živim u svetu ideja, misleći da je ovaj materijalni samo uporni svrab koji će proći ako na njega ne obraćam pažnju.

A eto, sad sve i da jeste, češanje već predugo traje..

i wanted to live in a world of ideas, thinking that this material one is just a consistant itch that will disapear if i play blind.

and now, even if it is, i scratched myself for too long.

udarac groma, / the storm

iznenadno otkriće, a breakthrough,

oblak nad pustinjom, the storm is sitting,

sedi. over a desert.

ako smo ikada mislili, and if we ever thought,

da je sve moglo lakše, that every trouble could be easier,

sada smo sigurni. now we rest assured.

pogledaj u nebo, look at the sky,

ono igra za nas, it plays for us,

premda je nekim danima ljutito. although sometimes it looks angry.

ustvari, nije ga ni briga, in fact, the sky doesn't care,

kao što arhitekt posmatra svaki novi projekt kao eksperiment,

just like an architect finds every new project interesting,

nakon kojeg će naći drugu zanimaciju.. but forgets him after a while..

e sad zameni, and now replace,

arhitekt je stvaralac, architect for a creator,

a čovek je projekt.. and a man for a project..

jedan od uspelih- samo ako se smeje. one to be proud of - only if he's happy.

uzmi život u svoje ruke, take your life in your hands,

uštini boga za muda, do everything it takes,

nisi ti nikome sluga, you are no servant,

već svet za sebe. but a world for yourself.

a ako si kojim slučajem, and if you are,

pustinja kao ja, a desert like me,

ne brini, don't worry,

i tvoj oblak će doći, your cloud will come, too

ako ga verno prizivaš. if you call him honestly.

bezimena / unknown

zarobiću tvoj osmeh,

( ti ga shvataš olako,

a mene bi mogao spasti, )

uhvatiću te za ruke,

odvesti daleko,

i kao metalni novčić vrteću te međ' prstima

dok ne posiviš...

I'll catch your smile

( you wear it like something common,

for me it could mean everything, )

I will take your hands,

and lead you far away,

like a coin, I'll roll you within fingers,

till you lose your color...

vreme čuda

Pomislim često kako je sve moglo biti drugačije,

Kako si mogla umesto raka dobiti redovnu platu, plaćeno letovanje ili sitan poklon od škole u kojoj si radila,

Kako sam mogao znati jezik svake zemlje u čije sam obrise čežnjivo gledao na mapi,

A kako su najgori mogli postati čistači ulica ili oni što cepaju karte kad ulaziš u pozoriste ili bioskop.

Da li bih bio srećniji, retoričko je pitanje, a pretvaranje da ne znam odgovor samo pokušaj samoobmane.

vođenje ljubavi

( U sećanju se prepliću,

Stvari koje se možda nikada nisu desile, )

Avenija u noći, rana jesen,

I topli pogledi pod jorganom..

Miris mokrog lišća,

Tvojih golih bedara..

( Trenutak kada u filmu počinje lagana muzika.. )

Šetnja po kisi,

Uz bezbroj poljubaca..

U zanosu strasti,

Osećaj slobode..

Ne razaznajem ih više.

leptir / butterfly

Živeo u meni jedan dan,

Leptir, najlepši od svih,

I mahao nežnim krilima,

Graciozno, k'o da su od pene,

I odlučno, kao da je strašno jak,

A u sumrak me je pogledao tužno,

I poželeo samo

da ga ne zaboravim.

Butterfly, prettier than any,

Lived inside of me for a day,

And waved his fragile wings,

Gracefully, like they are of foam,

And firm, like he is very powerful,

At dusk, he just looked me sadly,

Wishing only

Never to be forgotten.

pesma za nju / her song / poesía para ella

Da znam neki daleki jezik, If I knew a distant language, Si supiera un idioma lejano,

Recimo francuski, Perhaps the French, Quizá el francés,

Napisao bih pesmu, I would write you a poem, Escribiría una poesía,

O kojoj bi se dugo pričalo.. Of which people would talk for long.. De la cual la gente hablaría pro mucho tiempo..

Takvu pesmu da bi, Such a poem, that Una poesía tan especial que,

Kada je pročitaš, When read it, Cuando la lees,

Znala da je tebi napisana, You would knew, for whom it is written, Sabrías que está escrita para ti,

Iako ne razumeš šta znače Though, you don't understand Aunque no entiendes que significan

Te, pomalo smešne, reči What those strange words mean, Esas palabras, un poco raras

Nekog stranog jezika Words of a foreign language De una lengua extranjera

Recimo francuskog.. Perhaps the French.. Quizá del francés..

Reči poređane za tebe, That are aligned for you, Las palabras ordenadas para ti,

Da bi zajedno bile To represent Para que juntas fueran

Sve ono što sam All that I wanted to say Todo aquello que

Želeo da ti kažem, Yo quería decirte

Onda, kada sam ostajao nem, When I remained silent, En los momentos cuando me quedaba mudo,

Jer nisam znao kako For I didn't know how Porque no supiera como

Nego na nekom drugom jeziku Other then on a different language Sino a un otro idioma

Naprimer, francuskom.. French, for instance.. Quizá el francés..

Da znam neki romantični jezik, If I knew a romantic language, Si supiera una lengua romantica,

Kao što je francuski, Like French is, Quizá el francés,

Napisao bih pesmu I would write you a poem Escribiría una poesía

Koju bi dugo u sebi ponavljala Which you would repeat in silence, La cual repetirías dentro de si

Kasno u noći, kad ostaneš sama.. When you remain alone.. Por las noches, cuando te quedes sola..

Da znam francuski If I knew French Si supiera francés

Napisao bih ti pesmu, I would write you a poem, Escribiría una poesia para ti,

A ovako - Ništa Otherwise - Nothing Así - Nada

prodajem, / for sale, / estoy vendiendo

strah od neizvesnosti života,

i od izvesnosti smrti,

od beskonačnosti svemira,

i ograničenosti naših moći u njemu,

strah od samoće,

strah od drugih...

prodajem,

ili menjam za zagrljaj

fear from uncertainty of life,

and from certainty of death,

fear from infinite space,

and our modest powers within,

fear of loneliness,

fear from others...

I am selling it,

or swapping it for a hug

el miedo de la incertidumbre de la vida,

y de la carteza de la muerte, de la infinidad del Universo

y de las limitaciones de nuestros poderes en el,

el miedo de la soledad,

el miedo de los demas...

lo estoy vendiendo,

o cambiando por un abrazo

F40

i ismevanje samoga sebe...

ne boli me ništa, možda da sam ipak zdrav,

mada, to je sigurno zatišje pred buru,

mora da sam strašno bolestan, a da to znam samo ja.

svi ti doktori kod kojih sam bio nemaju pojma,

nedostatak simptoma je samo prelazna faza iz jedne u drugu bolest,

jednom dedi isto nije bilo ništa, pa se sutradan nije probudio.

uostalom, imam podočnjake

and mocking myself out...

I'm not in pain, maybe I'm healthy after all,

although, it must be just silence before the storm,

I must be very ill and the only one to know it.

all that doctors I have visited, they don't know a thing,

a lack of symptoms is just a transitory state between two diseases,

an old man also had no symptoms, but didn't wake up next morning.

however, I have black rings around eyes

o burlarse de si mismo...

no me duele nada, quizas estoy bien,

esto es obviamente una calma antes de la tempestad,

seguro que estoy muy enfermo y el unico que lo sabe soy yo.

todos esos doctores que he visitado no tienen ni idea,

la falta de los sintomas es solo una fase transitoria de una a otra enfermedad,

un viejo tampoco sentia algo, y no desperto el dia siguiente.

pues, tengo las ojeras

trag / a trace / la huella

u srbiji, gde vreme stoji, ali nas izjeda neminovno,

u duhu ratnika koji se bori za još jedan lep dan,

pišem po pesmu za svako jutro u kome sam se probudio siguran da nisam samo sena i pepeo,

misleći, bar u tom kratkom trenu zanosa, da moj strah, patos, ali i nada

mogu nadživeti vreme koje kuca iz mraka sobe.

in serbia, where time is arrested, but destroys us inevitably,

like a warrior fighting for another nice day,

i write a poem for every morning that wakes me assured that i'm not only of shade and ashes,

thinking, at least for a short moment, that my fear, suffering and hope

can outlast time ticking from the dark of the room.

en Serbia, donde el tiempo no pasa, pero nos devora inevitablemente

en el espirifu de un soldado que lucha por un dia mas

escribo un poema para cada manana en la que me despierto convecido que soy algo mas de la sombra y ceniza,

pensando por lo menos en aquel instante de entusiasmo, que mi miedo, sufrimiento, pero mi esperanza tambien,

pueden sobrevivir el tiempo que esta tocando desde la oscuridad del cuarto.

sati / hours / las horas

Na kraju,

Ili na početku,

Kada skupimo uspomene k'o račune

I shvatimo da smo više strahovali

Nego živeli,

Ko može reći da je gotovo,

Kad možda tek počinje,  

Kad svaki sat je nov život,  

Ako tako odlučimo

In the end,

Or at a start,

When we assemble memories like bills,

And figure, that we feared more

Then we lived,

Who can say it is over,

When it may be just a beginning,

For every hour is a new life,

If we give it that power

Al final,

O al principio,

Cuando coleccionamas los recuerdos como las cuentas,

Y entendemos que temiamos,

Mas de lo que viviamos,

Quien puede decir que esta acabado,

Cuando, quiza empieza,

Cuando cada hora es una nueva vida,

Si decidimos asi.

slabost / weakness / la debilidad

u tom trenutku,

istrgnutom iz konteksta radi nas,

kada slabost pobedi prezir,

staćes ispred mene na kratko,

nasmejati se,

i ulepšati večnost

for only a short moment,

wrenched out of context,

when weakness prevail over disdain,

you will stand before me,

and smile,

making eternity look nicer

en ese instante,

sacado del contexto para nosotros,

quando la debilidad vence al desprecio

te detendras delante de mi,

te vas a sonreir,

y hacer la eternidad mas bonita

kupujem, / buying, / estoy comprando

Život pun nade, A life full of hope, Una vida llena de esperanza,

Želja i strahova, Fears and wishes, De los deseos y temores,

Neispunjenih obećanja, Unfulfilled promises, De las promesas incomplidas,

Prevare i laži, Lies and deceptions, Los enganos y las mentiras,

Život sa tobom, Life with, La vida contigo,

Ili bez tebe, Or without you, O sin ti,

Sa puzanjem i prezirom, With indignity and disdain, Con arrastre y desprecio,

Ili život gord i samotan, Or life of pride and loneliness, O una vida orgullosa y solitaria,

Život ideja, Life of ideas, Una vida de ideas,

Život praznine, Life of emptiness, Y de la vaciedad,

Lak kao vetar, Light like a wind, Ligera como viento,

I težak kao olovo, Or heavy like a lead, O pesada como plomo,

sudar svetova / a collision of worlds / la colision de los mundos

U tvom krevetu,

U trenju mokrih tela,

I škripi kose pod prstima,

U želji da traje što duže,

A da se što pre završi,

Dogodio se sudar svetova...

Ovoga puta,

Nije bilo povređenih.

In your bed,

With impact of wet bodies,

And friction of hair and hands,

Wishing it would last forever,

And finishing anon,

There has been a collision of worlds...

This time,

No-one's hurt.

En tu cama,

En frote de los cuerpos mojados,

En friccion del pelo bajo los dedos,

Deseando que dura para siempre,

Pero que termine pronto,

Sucedio la colision de los mundos...

Esta vez,

Nadie fue herido.

xan

Volim te i mrzim u isto vreme,

Volim, jer lako oteraš zloslutne misli i učiniš sve drugačijim,

A mrzim samo zato što znam da nije zdravo tako slepo voleti.

Ti si moja nedozvoljena želja,

Moj lek,

I sve je ok kada te imam u džepu.

I love you and I hate you,

Love you, for you easily relax me and make evil thoughts disappear,

But hate you for I know I can't love so blindly.

You are my prohibited wish,

My medicine,

And everything is ok when I have you in my pocket.

Te amo y te desprecio,

Amo, porque eliminas facilmente los pensamientos malvados y haces todo tan diferente.

Pero desprecio, porque se que no es sano amar tan ciegamente.

Tu eres mi deseo prohibido,

Mi medicina

Y todo esta bien cuando te tengo en mi bolsillo.

notice::: tekst je u čisto 'umetničke svrhe',

ne reklamiram nikakav lek,

svi su lekovi bezveze.

text is purely 'artistic',

I don't advertise drugs,

all drugs are bad for your health ( if not prescribed ).

texto es puramente 'artistico',

no estoy propagando ninguna medicina,

todos son una mierda.

film score

Osoba izlazi iz kapsule, bez jasnog cilja šeta po parku ispresecanom stazama. U početku se jako raduje kada vidi zanimljive stvari i ljude koji prolaze. Oni su hladni. Vremenom, njeno šetanje počinje da biva usmereno, više se ne obazire na nove stvari, na ljude koje mimoilazi. Kada joj dosadi, vraća se u kapsulu.

Kraj

A person leaves the capsule. Walks trough part with no purpose. At the beginning he is delighted to see interesting things and other people passing by. They are cold. As time goes by, he starts to walk with more purpose, he no longer minds new things and people. When he gets bored, he returns to the capsule.

The end

La persona sale de la capsula, y sin un proposito definido pasea pro el parque. Al principio se siente muy contento mirando las cosas interesantes y la gente que encuentra en el camino. Ellos son frios. Como el tiempo pasa, su camino es cada vez mas determinado. Ya no le importan las cosas nuvas, la gente que encuentra. Cuando se siente aburida, regresa a la capsula.

Fin

pesnik / a poet / el poeta

Bio je krvav, ali nije plakao.

Samo je mahao krhkim nožicama želevši da poleti.

Mali, bespomoćni čovek u rukama belog doktora.

Raširio mu je noge, kao što radi piletu, nedeljom na ručku, i doneo presudu:

- Vaše dete je pesnik.

- O ne! - Rekao je tata.

He was bloody, but didn't weep, 

Waving his feet like he wants to fly,

Small, helpless man in doctor's hands.

The white man spread his little legs, as of a chicken, and pasted the verdict:

- Your child is a poet.

- Oh, no - Dad said.

Estaba sangriento, pero no lloraba.

Solo hacia senas con sus piernitas fragiles deseando volar.

Ese hombre tan pequeno y desamparado en los manos del doctor.

El desjunto sus piernas como a un pollo, y dijo su sentencia:

- Su nino es un poeta.

- Ay no! - Dijo el papa.

kao ukras / accessory / el adorno

Moja ljubav ostala duboko u tvom džepu. Izvadila si je, i smazala kao bombonu.. Onu što smo ih jeli po dve kad smo bili deca. Sad je vidim na tvom licu, u tvom oku. Smeješ se, i kao da govoriš:

- Odjebi! Tvoja ljubav ne ide odavde.. Nosiću je kao ukras.. Kao što su indijanci nosili čuperke svojih žrtava obešene oko vrata.

My love rested in your pocket. You took it and ate it like a candy. I can see it on your face, in your eye. You are laughing, as if you're saying:

- Fuck off! Your love stays here.. I will use it as an accessory.. Like indians wore scalps of their victims around their neck.

Mi amor ha quedado al fondo de tu bolsillo. Lo has sacado y comido como un bombon. Ahora lo veo en tu cara, en tu ojo. Te ries y como si me estas diciendo:

No me jodas! Tu amor no va de aqui. Lo voy a llevar como un adorno, iqual que los Indios llevaron los copetes de sus victimas colgados en sus cuellos.

jutro / a morning / la manana

i dalje miriše majica na dubrovačko jutro. 

suv kamen, borovi i cvrkut ptica lokrumskih. 

miriše, jer ne zna da smo to sećanje odavno prodali za sitna zadovoljstva.

the shirt still have scents of a morning in Dubrovnik.

dry stone, pines and Lokrum birds chattering.

it smells, since it can't know that we sold those memories long time ago for our little pleasures.

todavia huele camiseta en la manana de Dubrovnik.

la piedra seca, pinos y chinido de las aves de Lokrum.

huele, porque no sabe que ese recuerdo vendimos hace mucho tiempo pro nuestros placeres pequenos.

kamen / stone / la piedra

Više se ne sećam reči.. I forgot the words.. No me acuerdo de las palabras..

Slike polako nestaju. Images are vanishing slowly. Los imagenes desaparecen lentamente.

Stani! Wait! Espera!

Uhvati me za ruku, Take my hand, Toma mi mano,

Poljubi me, Kiss me, Besame,

I odvedi tamo. And take me there. Y llevame ahi.

Ne dozvoli da sve zaboravim. Don't let me forget everything. No me permitas que olvide de todo.

nedovršena priča

Sa svojih šesdeset godina, par miliona pređenih kilometara, životom lutalice i zavodnika, istog trenutka je morao sebi da prizna - ona je najlepša devojka koju je ikada video.

Sedela je ispred njega, radoznalo posmatrala njegov atelje i zadivljeno ga gledala kada bi joj govorio.

Za mene je umetnost vizualizacija filozofije, rekao je, a ona je još više otvorila oči, kao da njima sluša..

Nestvarna je.. To se moj senilni mozak sa mnom igra, pomislio bi. A ona je, kao neka vila u teksas farmerkama, proletela pored njega, jer je na drugoj strani sobe videla novi suvenir..

Putovao je skoro svakog vikenda. Odlazio na velike izložbe, otvaranja novih galerija, i posećivao svoje ljubavnice.. Pre par godina pao je u krizu.. Dugo je produžavao kompromise sa samim sobom, i odjednom je sve postalo banalno..

A onda se pojavila ona.

Ušla je sasvim stidljivo, ali je slučajnim pokretom ruke porobila čitav njegov svet, i ponovo mu dala smisao.

Nikada je ne bih pipnuo, pomisli, dok ju je posmatrao kako nežnim potezima stvara poeziju na platnu ispred njega. To bi bilo loše vaspitanje...

Kada je bio mlad, uzimao je sve što je mogao dohvatiti svojim dugačkim i veštim prstima. Sada, u ovim godinama, morao je imati kontrolu nad sobom. Bio je jedan od retkih. Bio je džentlmen.

Ona mu je ipak pomutila misli. Studentkinja koja mnogo obećava, rekao mu je mladi kolega, njen profesor, kada ju je poslao na razgovor sa velikim majstorom.

Pitala ga je o smislu, i on se nasmejao.

Bez smisla se može disati, ali se ne može živeti, rekao je, a činilo mu se kao da objašnjava sebe.

Smisao možeš dati cemu god želiš. To je tvoja stvar. Ali kada izabereš, moraš u tome istrajati...

Kada je izašla iz ateljea i kada je sve oko njega ponovo postalo ono što zaista jeste - kovčeg ukrašen suvenirima mladosti - stari slikar je seo i duboko udahnuo.

Ako bi ovako nastavio, za par dana bi počeo posebno da se sprema za njihove susrete, da dugo bira šta će obući, da se miriše. Nekoliko nedelja kasnije, ne bi mogao da prepozna sebe. Njegov rutinski, ušuškani život, bio bi srušen naletom svežeg vetra. I uskoro, sve što bi radio bilo bi čekanje njenog dolaska.

Ne, to nikako nije želeo.

Još jednom je snažno udahnuo, pre nego joj je napisao u oproštajnom pismu: Ako smisao vežeš za nešto nestalno, kao što je drugi čovek, moraš biti oprezna i uvek spremna da ga menjaš.

Spakovao se i otputovao, ne znajući da je nežnost, koja je te noći tekla u rekama, bila u stanju da ga odvede mnogo dalje nego što je ikada ranije bio.

...

Podigla si tešku ruku, sa koje su kapljali blato i krv, pokazala zapad, povikavši promuklo i zapovedno - Idi!

Nisam se mrdao... Jakna, što sam ti je prebacio preko glave kad smo stali, već te je pritiskala pod talasima kiše. Zarobljen u blatu do kolena, mislio sam da ne mogu napraviti sledeći korak.. Nosio sam te na leđima doovde, a noge bi počele da bole tek kada bih zastao da se odmorim...

Pogledao sam u pravcu koji si pokazala. Beži! Viknula si, još jače nego ranije, jer si osetila da se dvoumim.

Tamo, iza onih planina u magli, iza šuma i polja pšenice, sada tamo vidim more. Vidim peščane plaže, i osećam miris slobode i raja...

Kada su te ranili nisam ni pomislio da te ostavim. Ali su ovaj put stvari izgledale drugačije. Morao sam da odlučim...

A opet, mada znam da ti nema spasa, ne mogu te ostaviti ovde. Ako pomislim da sam te izdao, ostatak života će mi značiti malo u odnosu na par sledećih trenutaka sa tobom. Sloboda će postati kazna. A ja ću postati ništa - stvar koja troši vazduh.

Idi! Beži što dalje. Sve što želim je da budeš srećan... Molim te, sine! Sa mnom je gotovo.

Pružila si mi jaknu.

Zagrlio sam te. Koža ti je bila mokra, ali je i dalje mirisala na detinjstvo.

Okrenuo sam se i pošao. Znam da si pokušala da izgovoriš - Ne okreći se! - Ali nisi mogla. Usne su ti, kao i meni ostale stisnute. Bol je izlazila pri svakom snažnom izdisaju, ali je uvek ostajalo još... Još više.

Poslusao sam te, mada sam sliku koju bih video da sam se okrenuo verno stvorio u svojoj glavi. Dok sam nastavio da koračam sporo i preispitujem svoju odluku, ti si gledala u moja leđa približavajući se zemlji. Jecala bi, ali si se suzdržala da te ne bih čuo. Da se ne bih vratio...

Zatvorio sam oči.

Stvorila si me sa najvećom pažnjom. Uklapala milion sitnih delova kako bi stvorila jednog velikog čoveka koga ćeš beskrajno voleti. A sada si mu gledala leđa, dok si krvava tonula u mulj...

Tvoj dečko odlazi. Biće srećan negde daleko..

Nadam se da si sa tom mišlju zaspala...

možda

Možda sam, u nekom paralelnom svetu,

Baš danas pored tebe prošao.

A ti si se okrenula, diveći se,

Jer si oduvek zavidela mom pravilnom držanju,

Mom osmehu i pesmama koje sam pisao drugim ženama.

Možda, u toj drugoj dimenziji,

Možda te nisam kasno primetio,

Potrčao za tobom,

I spotakao se.

A onda razočaran ustao,

Teturajući mahao i dozivao te.

Možda nisam, kada si nestala, prestao da se smejem,

I sve ove pesme napisao tebi.

prva ili druga / first or second / primera o segunda

Sanjao sam pesmu, I dreamed a song, He sonado una cancion,

Tri, u stvari, Three, actually, Tres, en realidad,

A jedna od njih, And one of them, Y una de ellas,

Prva ili druga, First or second, La primera o segunda,

Ne sećam se, No me acuerdo,

Umela je sve, Could do it all, Podia todo,

Da izuje iz ljusture, Take you out of your shell, Sacarte de la cascara,

Pokida sve sitnice, Break little pieces, Romper todas las minucias,

Po kojima se kao razlikuješ, That discern you from others, Que te diferente,

I natera te da pogledaš, And make you look, Y te empuja a mirar en el espejo,

Poslednji put u ogledalo, At the mirror, Por la ultima vez,

Da bi konačno shvatio, To finally understand, Para que pudieras entender,

Ko si i gde. Who and where you are. Quien eres y donde estas,

I da to što si tu, And that your presence, Y que el hecho de estas aqui,

Znači mnogima, May mean to many, Significa mucho a todas,

A to ko si, But who you are, Y lo que eres,

Samo tebi... Only to you... Solo a ti...

Toliko se sećam. That much I recall. Por lo menos me acuerdo de eso.

nasmej se! / smile!

Znam da boli, I know it hurts,

Obrazi su utrnuli, Cheeks are asleep,

Kosti se navikle na mir, Bones accustomed to calmness,

A mišići na nerad Muscles not to work.

Znam i da je teško, I know it is hard,

Ostao si sam, You remaine alone,

I poslednji razlog si odavno zaboravio.. And forgot the reasons long ago..

Al' šta može čovek, But what a man can do

Sem da se nasmeje, Else, than to smile,

I da pomisli da je veći od tela, And to think that he is more than the body,

Koje pod njim ostaje, Which stays below him,

Nepomično. Motionless.

brišem te / deleting you

Kao da se nikada nismo poznavali, As if we never met,

I gledali satima. And looked each other for hours.

Govorili reči, Spoke words,

Koje niko sem nas nije mogao razumeti. That nobody else could understand.

Smejali se bez razloga. Laughed for no reason.

Smrzavali, Chilled,

I znojili zajedno. And sweated together.

Brišem te iz svog srca, I'm deleting you from my heart,

Iz svojih sećanja, From my memories,

Brišem te iz svog imenika. From my contacts.

I od sledećeg trenutka, And this moment on,

kao da više ne postojiš. You cease to exist.

magla / the fog

Večeras vidim maglu u tvojim očima, Tonight I can see the fog in your eyes,

I osećam je u mojoj glavi. And feel it in my head.

Znam da ćemo se rastati, I know that we'll part,

Po ko-zna-koji put, Again,

I da ćemo plakati, And that we will cry,

Kao da je prvi , Like this is the first time,

I kao da je poslednji. And like it's the last.

A već sutra ćemo se mrzeti, But tomorrow, we'll hate each other,

Zato što ne umemo da volimo. For we cannot love.

Zato što smo i sami - magla. For we are the fog.

ne plači! / don't cry!

Večeras, Tonight,

Uoči našeg dana, On our day,

Na tvome su licu kapi kiše. You are crying.

A znaš i sama, And I said you before,

Lepša si kad se smeješ. That smile looks better on your face.

Obećavam, I promise,

Sutra ću doći, I'll come tomorrow,

Prebrisati mermer, Wipe the marble,

Spustiti cveće, Give you flowers,

I kao neko dete, And like a child,

Duvati u sveće, Blow the candles,

Sa tobom ću provesti rođendan, I'll spend my birthday with you,

Samo, molim te, Just, please,

Ne plači! Don't cry!

Dobro sam. I'm doing well.

potpuno izmišljena priča

( kuc kuc ) 

- Da! 

- Ko je to vrištao? 

- Jedna devojka. 

- Pa šta joj radite unutra? 

- Ništa što se njoj ne dopada. 

- Pobogu kolega, ne smete to da radite ovde. 

- Gde piše? 

- Ne mora nigde da piše. Nalazite se na fakultetu. 

- Znam gde se nalazim. Ako možete sad da se sklonite. Ni ja Vama ne upadam u kabinet. 

( ona se smeje ) 

- Prestanite! I smesta izađite iz kabine! 

- Uf. Zašto čoveče.. Ne kršim nikakvo pravilo. 

- Kršite! ( nervozno smišlja pravilo ) Ovo je muški WC, a ona je žensko. 

- Znači, profesore, da je ona muško ne bi bilo nikakvih problema? 

( profesor se zbunjeno okrete, umi se na slavini, pa ode do svog kabineta, da bi ubrzo dotrčao i na vrata WCa nalepio poruku: NE ULAZI! servis u toku ). 

posesivna pesma / possesive poem

Tvoje oči kriju tajnu,

A tvoje ruke i usta je ljubomorno čuvaju. 

Kada bi je otkrio,

Bio bi slobodan. 

Ali želis li to?

Sloboda ne podrazumeva sreću,

U ovom čudnom svetu,

Srećan si kad imaš nešto samo tvoje.

Nešto što drugi ne mogu uprljati..

Naprimer,

Jednu malu, nevinu

tajnu.

Your eyes are hiding something,

And your hands and mouth are jealously keeping it secret.

If you reveal it,

You could be free.

But do you really want to?

Freedom doesn't imply happiness,

In such a strange world like this one is,

You are lucky if you have something that belongs only to you.

Something others cannot taint..

For instance,

A little, innocent

Secret.

jedna priča / a story / una historia

Sve vreme me progoni jedna priča.. Dok hodam ulicom, sedim na času, čekam u redu.. Dok spavam.

Nema je nekoliko dana, pa se ponovo vrati, još odlučnija u nameri da mi privuče pažnju..

Sve teže je ignorišem.

Imam osećaj da se vidi u mom hodu, da je drugi mogu pročitati iz mojih očiju, da mi curi iz nosa kad se prehladim..

Jedna priča..

Priča koju ne smem ispričati.

Me persigue todo el tiempo una historia.. Mientras camino por la calle, mientras siento en la clase, espero en una fila.. Mientras duermo.

Entonces desaparece por un tiempo, y regresa de nuevo, más decidida en su intento de atraer mi atención.

La ignoro cada vez más dificil.

Tengo la sensación que se nota en mi andar, que los demás la pueden leer en mis ojos, que mana de mi nariz cuando me enfermo..

Una historia..

Historia que no debo contar.

na kraju... / at the end...

Moja nova kuća ima dva prozora sa pletenim zavesama. Levo je veliki balkon sa koga se mogu gledati zvezde i žuti mesec u pidžami. A na njenom crvenom krovu stoje televizijske antene.

O svemu sam vodio računa..

Pa opet, Olivera i Milutin, stanovnici moje nove kuće, nisu potpuno zadovoljni. Čujem ponekad kako Olivera govori Milutinu da sam glup, jer im nisam napravio kuću sa vratima, što joj i ne bi toliko smetalo da ima bolji program na tv-u. Milutinu takođe smeta to što je ograničen zidovima, što nema krila kao ptica koju je video na krovu. Ali on, za razliku od Olivere, ni ne veruje da postojim. I kaže da će verovati tek kada me vidi.

Ja znam da me ne može videti, jer on postoji u samo 2 dimenzije na jednom crtežu u mojoj fascikli...

Na kraju.. Šta ako je Bog samo dete.

My new house has two windows covered with curtains. There is a huge balcony on the left, from which you can watch the stars and yellow moon in pyjamas. There are tv aerials on the red roof.

I considered everything..

Yet, Olivera and Milutin, inhabitants of my house, are not content. I hear Olivera saying to Milutin that I am dumb because I made them a house without a door, which she wouldn't mind so much if the tv program was better. Milutin also minds the fact that he lives enclosed within the walls and that he hasn't got wings like the bird he saw on the roof. But, unlike Olivera, he doesn't even believe in my existance, and says he only would believe when he sees me with his own eyes.

But I know that will never happen, for he lives only in one of my two-dimensional drawings...

At the end.. what if God is only a child.

ne znam

Sve moje nevolje, ali i moj ponos, potiču iz saznanja da je čovek prevazišao ulogu za koju je rođen.
All of my troubles, but also my pride, originate from the discovery that men overcame the role they were born for.

nož

tražio je odgovor od odraza u ogledalu. 

- sad il' nikad - rekao je glas. 

primakao je nož koži, i počeo lagano da skida sa sebe uspomene na dane koje je morao zaboraviti; dane u kojima se osećao bezvredno;

i ćutao, bežeći od drugih, od sebe.

bilo je i lepih, kao onaj kada ju je upoznao, ali takve dane namerno preskače...

i već se oseća lakše..

onda ulazi ona; za trenutak zastaje gledajući brižno, a onda dotrči i snažno ga zagrli..

- volim te kad se obriješ.

reči2 / words2 / las palabras2

Reči, vredne stvari,

Rade vikendom i noću; ne mare za platu,

A najvrednije su kad dirati znaju,

Nežne reči, u tvom zagrljaju.

Words, valuable things,

Working day and night; never complaining about salary,

They are the most precious when they can touch,

Tender words in your embrace.

Las palabras, las cosas preciosas,

Trabajan por los fines de semana y por las noches; no importan po el sueldo.

Pero, las más preciosas son cuando saben acariciar.

Las palabras tiernas en tu abrazo.

reči / words

Te noći kad smo se sreli,

Posle tako puno vremena,

Sve je bilo sjajno,

Složili smo se da volimo istu muziku, filmove i boje,

Da ne volimo žvake, i prostake što ih žvaću otvorenih usta,

I da nam je oboma drago što smo se ponovo sreli,

Bili smo sigurni, sledećeg jutra,

Da je svanuo samo naš dan,

Duži i lepši od prethodnih...

A prošle su stotine dana,

Dok nismo shvatili,

Da sunce sija samo za sebe,

I da reči ne znače ništa,

Kada ode onaj ko ih je izgovorio.

That night, when we met again,

After a long time,

Everything was great,

We agreed that we love the same music, movies and colors,

That we don't like gums, and those who chew them open-mouthed,

And that we are really happy to meet again,

We were sure, the next morning,

That our day has arrived,

Longer and nicer than the previous ones...

But hundreds of days passed,

Before we realized,

That the Sun is shining just for itself,

And that words mean nothing,

When the one who said them has left.

ovaj starac / this old man

Ovaj starac broji prve sede, i ne vidi šta bi pametnije radio,

dok čeka...

Ovaj starac gleda ožiljke na koži koji do juče nisu postojali,

onda prođe drhtavom rukom kroz kosu, pogleda još jednom u ogledalo i zapita:

- A ko si ti?

Ovaj starac broji dane do trenutka kada ćete se slučajno sresti...

Ovom starcu prilično nedostaješ.

This old man counts his first grays, and has nothing better to do,

while he waits...

This old man looks at the scars on his skin, which were not there before,

then he passes through the hair, his hand trembling, and looks at the mirror asking himself:

- Who are you?

This old man counts days till the one you will meet again accidentally...

This old man misses you a lot.

'vesela' priča

Sasvim slučajno su se sreli. Ručali u poznatom restoranu sa dobrom hranom, posle šetali kroz park ( u kome su se jednom grlili toliko snažno da su prolaznici prilazili da ih razdvoje ).. Ona je pričala o tome šta će raditi sutra. On je klimao glavom više nego što je bilo potrebno i razmišljao o godinama koje su prošle. Zašto su se rastali, sad je već zaboravio.. Stali su pored klupe na kojoj su bila usečena njihova imena, pogledali se setno, a onda ju je zagrlio, snažno kao nekad, i nežno poljubio. Oboje su znali da su sve ovo vreme tražili jedno drugo u bezveznim vezama sa totalnim strancima.. Jedino su se ovde, u toplini tela koje su smatrali delom svog, osećali kao kod kuće.. Uhvatili su se za ruke i odšetali u sumrak.

( Kaže mi neko juče.. Marko, zašto ne napišeš jednu veselu priču. Sve su ti priče tužne... I eto, napisah ne-tužnu. Mada vidim da nije to za mene.. Jedva sam izdržao da na kraju ne dodam kako su im se sede kose mrsile na vetru il tako nešto : ))

pesma za mamu / mum's poem

Još jedna zvezda pada,

Njena svetlost mi zatvara oči.

Ne smem se okrenuti,

Iza je sivi grad koji mi preti smrću,

A napred - u beskraj iskopani rovovi tišine,

Svuda smrt.

Samo u tvojim grudima postoji večnost koju sada tražim,

I okrećem se po nebu, misleći da je gore, dok ti zamičeš za horizont.

A onda se setim da sam uvek tražio na pogrešnim mestima...

Silazim sa zida i kroz hiljadu kapljica kiše vidim tvoj lik u obrisima svetlosti.

Tebi je dobro, jer 

Svako jutro nestaju zvezde,

A ja sam proklet na večnu samoću.

Another star falls,

Her light closes my eyes.

But I can't turn back,

Behind me is a gray world, threatening,

And in front of me - trenches to infinity,

Death everywhere.

Only in your chests there is eternity I need,

And I seek it all over the sky, while you disappear behind the horizon.

Then I realize that I have always sought in wrong places...

I walk away and see you once more in a game of rain and light.

You are fine, cause 

Every night stars disappear, 

And I have been damned for eternal loneliness.

Ha caido una estrella más,

Su luz cierra mis ojos.

No me debo volver,

Detrás aquella ciudad gris que me amenaza con muerte,

Y delante - en infinidad sacados fosos de silencio

En todos lados sólo muerte.

Sólo en tu pecho existe la eternidad que yo estoy buscando ahora.

Y me estoy girando por el cielo, pensando que está arriba, mientras tú te escapas detràs del horizonte.

Y entonces me acuerdo de que siempre andaba buscando por los lugares equivocados...

Bajo de la pared y dentro de mil gotas de lluvia veo tu rostro en las huellas de luz.

Tù estás bien, porque

Cada mañana desaparecen las estrellas,

Y yo estoy condenado a la soledad eterna.

reinventing God

free love

"... Oslobodite ljubav! Pustite je da teče između vas. Ne pravite joj brane i prepreke, jer je ne možete zarobiti, već samo sebe naružiti uzalud pokušavajući."

Završio je propoved, pa otišao u svoje odaje, skinuo odoru i nagnuo se nad stalkom sa ikonom. A u jednom trenutku ( toliko kratkom da ga ni on sam nije primetio ), dok ju je nežno ljubio, setio se lepe žene, suviše slobodne za njegove grube ruke.

"... Free your love! Let it flow between you. Don't lock it, for you cannot captivate it, but only make a mistake trying in vain."

He finished his preach, then left for his chamber, took off his robe and leaned above the icon, kissing it gently. And in one moment ( so short he barely noticed ), he remembered a beautiful woman, too free for his rough hands.

prokletstvo jezika

Trenutno čitam nekakve psihoterapijske novele profesora Irvin Jalom-a.

Evo šta mi je bilo zanimljivo:

"... postoji prepreka između slike i jezika. Um misli u slikama, ali, da bi komunicirao sa drugim, mora da preobrati sliku u misao, a zatim misao u jezik. Taj put, od slike do jezika, nepouzdan je. Pojavljuju se gubici: bogata, slojevita struktura slike, njena izvanredna plastičnost i fleksibilnost, njene skrivene nostalgične emocionalne nijanse -- sve se gube, kada se slika sabije u jezik."

Pa posle citira Madame Bovari by G. Flober:

"Budući da ... se punoća duše ... može utopiti u potpunoj bljutavosti jezika ...

niko od nas nikada ne može zaista izraziti tačne mere svojih potreba, misli ili patnji; a ljudski govor je poput razbijenog kazana, po kom udaramo grube ritmove da bi medvedi uz njih igrali, dok želimo da pravimo muziku koja će rastopiti zvezde."