RDF

da li će se nešto dogoditi,
dok mi stojimo i čekamo da se nešto dogodi,
i baš zato što mi čekamo da se nešto dogodi,
da li će se nešto dogoditi.

iako sve nastavlja da se odvija i bez nas,
svet sa svojim uobičajenim sumnjama,
željama i nadama.

neko danas želi da se bori, drugi da odustane,
neko da ode, drugi da se vrati.

dok mi gledamo i čekamo.

radionicadosadnihfilmova.blogspot.com

Krik

Do nas dolazi jedan krik. Odakle li putuje, i koliko dugo. Je li pobednički, ili je to krik samrtnog bola.
Ako zatvorimo oči, čućemo ga: krik sveta u stvaranju, krik vode, prvog života; krik prvog rađanja i prve smrti.
Ako ih stisnemo jače, dok ne osetimo bol, čućemo krik bitaka, poraza i pobeda; krik nestalih civilizacija, i krik stvaranja nove.
Otvorimo li oči, videćemo krik usamljenih, zamišljenih, izgubljenih, krik slepih i gluvih. Onih koji su izgubili i koji su ponovo našli.
I shvatiti, uz krik koji putuje od početka vremena - pevamo i mi. Dok se rađamo, dok učimo. Prvi put volimo i gubimo. Dok vodimo bitke i ratove. Dok stvaramo i dok umiremo...
Ali i tada znamo - nismo nestali, jer onaj krik putuje dalje, i mi smo, sada, njegov deo.

Čovek uglavnom slepo luta tražeći odgovor na pitanja života, a sva njegova dosadašnja postignuća da ga učini lagodnijim, samo su propali pokušaji da se on razume.

soba sećanja

- Da!

- Ručak.

- O, samo izvolite - Reče, dovršavajući glodanje jabuke - A ja sam baš pomislio kako sam se greškom pretplatio na polu-pansion.

Ona se prvo nasmeja, a onda nežnim pokretom spusti poslužavnik na sto, i reče teatralno, izveštačeno - gospodin je poručio: prolećnu supu, barenu piletinu sa kuvanim krompirom, crni hleb i zelenu salatu, sve bez začina, kako ste želeli.

- I suviše ste ljubazni.

- Znam - Uzdahnu ona.

- Već dugo radite ovde?

- Predugo

- Pa žašto ne odete? - Upita on, sasvim logično.

- Zato što imam osećaj da je svugde isto.

- O, draga devojčice, ima toliko mesta koja treba videti, pre nego se usudite to reći.

( Usledio je momenat tišine, ona je zadržala pogled na njemu, što je i bila reakcija koju je čekao, da bi se najzad zagledao u plafon i nastavio, nabrajajući mesta na kojima je bio, i na kojima nije, uvek obraćajući pažnju na naizgled nebitne detalje )

Kada je završio, i otvorio oči, ona je sedela pored njega i gledala ga očima deteta koje je otkrivalo nesto novo.

- Nastavi - Rekla je - Tako lepo pričaš.

- Ne, dovoljno si čula. Reči nisu dovoljne. Moraš otići. Ova zgrada ima lošu karmu, mogu da se kladim da se ni njeni prvi stanari nisu osećali prijatno.

- Baš si blesav. Hajde, ručaj!

Okrenula se i izašla, poljuljajući sobu skladnim kukovima. A vazduh je mirisao i pošto je izašla.

O, kakva devojka, pomisli..

Uzeo je metalni tanjir, na kome je bio urezan broj sobe u kojoj je ležao, kao i na kašiki kojom je zahvatio gutljaj posne čorbe. Ima tek tri dana kako je u bolnici, a već se privikao na bljutavu bolničku hranu, i čak uživao jedući je, više nego što bi u kakvom dobrom restoranu. Razmišljao je o tome kako se ljudi lako priviknu na promenu. I pitao se je li to dobro, ili loše. Da nije tako, možda ne bismo ni opstali, zaključi utešno, i svu svoju pažnju ponovo usmeri na obrok.

- Ja više ne mogu putovati, reče jednom. sve što sam do sada video ostaće na svom mestu, dok ja i moje sećanje, nestajemo polako u ovoj sobi. Ovo mozda baš i jeste soba za sećanja.

poslednji govor

Danas, ovog velikog dana u istoriji čovečanstva, u ime naših predaka,

i u čast prelepe planete na kojoj smo rođeni, mi ljudi, koji smo

videli sreću i patnju, koji smo voleli i bili voljeni.. Danas, ovog

velikog dana u istoriji čovečanstva, ali i naše planete, beskrajno

zahvalni, šaljemo naizgled negostoljubivom prostranstvu svemira seme

iz kog smo i sami stvarani, milionima i milionima godina.. U nadi, da

će se, negde daleko ( kada mi već odavno ne budemo postojali ), iznova

stvoriti ono najlepše što smo imali videti, i pokušali spoznati

tokom našeg skromnog postojanja -- Život.

dečak

Doktor mi je dao 6 meseci života. A posle valjda, pakao il raj, sve po zasluzi. Ja ne bih da biram.

Mlad sam, pomislih, hoću još da sviram..

I molio sam, na kolenima, preklinjao sam moju boginju, da me pusti par godina, još malo života bilo bi dosta..

Posle nek bude što mora, nek me urami ko sliku, il podeli psima..

Reče da sam sebičan, da bi morala ubiti zbog mog hira.

I na kraju, šta ću, odrastoh uz nju i mog prvog sina.

neobičan dan

Ustao sam, ogledao se, oprao zube, doručkovao, ručao i večerao. Između toga sam nešto radio, ili sedeo i razmišljao o nečemu čega se više ne sećam. Ne znam. Tih nedelja svi su dani bili isti, nisam im ni imena znao. I danas ne znam, da li je ovaj o kom' pričam bio stvaran, ili sam ga samo izmislio.

svrab / itch

Želeo sam da živim u svetu ideja, misleći da je ovaj materijalni samo uporni svrab koji će proći ako na njega ne obraćam pažnju.

A sad, sve i da jeste, češanje već predugo traje..

i wanted to live in a world of ideas, thinking that this material one is just a consistant itch that will disapear if i play blind.

and now, even if it is, i scratched myself for too long.

udarac groma, / the storm

iznenadno otkriće, a breakthrough,

oblak nad pustinjom, the storm is sitting,

sedi. over a desert.

ako smo ikada mislili, and if we ever thought,

da je sve moglo lakše, that every trouble could be easier,

sada smo sigurni. now we rest assured.

pogledaj u nebo, look at the sky,

ono igra za nas, it plays for us,

premda je nekim danima ljutito. although sometimes it looks angry.

ustvari, nije ga ni briga, in fact, the sky doesn't care,

kao što arhitekt posmatra svaki novi projekt kao eksperiment,

just like an architect finds every new project interesting,

nakon kojeg će naći drugu zanimaciju.. but forgets him after a while..

e sad zameni, and now replace,

arhitekt je stvaralac, architect for a creator,

a čovek je projekt.. and a man for a project..

jedan od uspelih- samo ako se smeje. one to be proud of - only if he's happy.

uzmi život u svoje ruke, take your life in your hands,

uštini boga za muda, do everything it takes,

nisi ti nikome sluga, you are no servant,

već svet za sebe. but a world for yourself.

a ako si kojim slučajem, and if you are,

pustinja kao ja, a desert like me,

ne brini, don't worry,

i tvoj oblak će doći, your cloud will come, too

ako ga verno prizivaš. if you call him honestly.

bezimena / unknown

zarobiću tvoj osmeh,

( ti ga shvataš olako,

a mene bi mogao spasti, )

uhvatiću te za ruke,

odvesti daleko,

i kao metalni novčić vrteću te međ' prstima

dok ne posiviš...

I'll catch your smile

( you wear it like something common,

for me it could mean everything, )

I will take your hands,

and lead you far away,

like a coin, I'll roll you within fingers,

till you lose your color...

vreme čuda

Pomislim često kako je sve moglo biti drugačije,

Kako si mogla umesto raka dobiti redovnu platu, plaćeno letovanje ili sitan poklon od škole u kojoj si radila,

Kako sam mogao znati jezik svake zemlje u čije sam obrise čežnjivo gledao na mapi,

A kako su najgori mogli postati čistači ulica ili oni što cepaju karte kad ulaziš u pozoriste ili bioskop.

Da li bih bio srećniji, retoričko je pitanje, a pretvaranje da ne znam odgovor samo pokušaj samoobmane.

vođenje ljubavi

( U sećanju se prepliću,

Stvari koje se možda nikada nisu desile, )

Avenija u noći, rana jesen,

I topli pogledi pod jorganom..

Miris mokrog lišća,

Tvojih golih bedara..

( Trenutak kada u filmu počinje lagana muzika.. )

Šetnja po kisi,

Uz bezbroj poljubaca..

U zanosu strasti,

Osećaj slobode..

Ne razaznajem ih više.