NEKOLIKO PRIČA I PESAMA O LJUBAVI I KOJEČEMU

Poslednje što sam čulo bilo je ta-di-da. Zvuk da je baterija u telefonu pri kraju. Upozorenje da će se uskoro ugasiti. Od kako je pre nekog vremena poznanica naglo povukla kabal punjača, stalno je gubio kontakt. Morao sam da nameštam telefon u posebne položaje, na instrument tablu, ili na sedište pored mene, ali tako da stoji naglavačke. Svejedno, ako bih naišao na neravninu, kontakt bi se izgubio. Nije pomoglo ni to što sam oštećeni deo ulepio izolir trakom. Trakom crvene boje. Nikako nisam mogao da ustanovim pravilo. Punjač prosto nije radio kako treba. Bio je to odličan punjač. Pre nego što se pokvario. Sada je to bio pokvareni punjač. Nalik svim drugim pokvarenim punjačima. Razlika između njega i drugih pokvarenih punjača je bila tek u detaljima koje sam samo ja primećivao. Drugi ljudi bi mogli reći da je to samo pokvareni punjač. Ali ja sam znao da nije. Još uvek sam pamtio da je odlično radio kada je bio ispravan. Osećao sam neku čudnu povezanost sa njim, kao što ljudi često mogu...

I Zgodno je kad u ruci držiš cigaretu, pa povučeš dim i polako ga ispuštaš dok čekaš da se upali računar, pokrene program, dok se prisećaš prave reči koju treba da otkucaš u tom programu koji se pokreće na tom računaru; pa dok čekaš da se skuva ručak, otvori zeleno na semaforu ili šta god bilo. Zgodno je, i deluje nekako pametno, kao što uostalom pametno deluju i naočare, ali na jedan drugi način: cigareta deluje pametno boemski, a ne pametno štreberski, kao što pametno štreberski deluju naočare… Naučili smo, ili smo se navikli da boemsku pamet stavljamo ispred štreberske pameti, pa da budem sasvim iskren, i da preziremo tu takozvanu štrebersku pamet, dok istovremeno veličamo takozvanu boemsku pamet. Dok štreberska pamet podrazumeva vrstu pameti koja teži učenju i razvitku, boemska pamet je pamet naučenog, pamet onoga koji je ubeđen u svoju već stečenu pamet. I pored toga što je očigledno da štrebersku pamet u svakom slučaju treba staviti ispred boemske pameti, a ne obrnuto, kao što go...

I Na radiju je Tom Waits pevao Downtown Train, a ja sam stajao na prozoru i gledao u susnežicu koja je prolazila peti sprat na putu ka zemlji. Ova pesma je bila zvono tatinog telefona, pomislih. I verovatno je bilo zanimljivo posmatrati reakcije ljudi kada u njihovom prisustvu mom tati, sedamdesetogodišnjaku iz srpske provincije, zazvoni telefon. Reakcije ljudi koji znaju ko je Tom Waits, to jest. Ovo naglašavam zbog toga što je stepen muzičke nekulture na ovom našem životnom prostoru, kako se to često kaže, doživeo epske razmere. I to ne samo u provinciji, mada je činjenica da provincija u tome može samo da prednjači, kao što skoro uvek i svugde provincija prednjači u nazadnim shvatanjima, u prostakluku i tradicionalizmu. Nema ničeg goreg od prostakluka i tradicionalizma, osim svakako prostakluka i tradicionalizma provincijskog tipa. Provincijski prostakluk je gori od svakog prostakluka, kao što je provincijski tradicionalizam gori od svakog tradicionalizma. Provincija ima tu sposobn...

I Trebalo je pre svega da odem do Pop Lukine i da zavrnem vodu. Ako bih to propustio sada da uradim, mogla bi da pukne cev, pa bih bio u većem problemu. A možda je cev već pukla, jer tu obavezu odlažem proteklih nekoliko dana. Oduvek sam bežao od takvih stvari, od stvari administrativne prirode, od stvari koje iz nekog razloga moraš da uradiš kako ne bi upao u veći problem. U tom smislu, moja nezgoda je to što sam kao mlad ostao bez roditelja, sam među svim tim računima, porezima i uopšte, birokratskim procesima. Većina ljudi takve neželjene poslove prepušta svojim roditeljima, a ovi ih naravno prihvataju bez opiranja. Oduvek sam bežao od stvari koje nemaju veze sa duhom, koje samo treba odraditi. Neki ljudi imaju sreću, pa im takve stvari završavaju njihovi roditelji, ili njihove babe i dede, koji uživaju da se bave administrativnim procedurama, tim, takoreći, mrtvačkim poslovima. Jer kako drugačije okarakterisati polusatno čekanje u redu da bi se uplatili računi, popunjavanje tih o...

Različiti životi, za koje je falilo malo, hrabrosti, ludosti, slučajnosti...

Svetlost je sećanje na kišnu noć. Na izdužene odsjaje po mokrom asfaltu i na naše vodom prigušene korake. Svetlele su reklame, semafori su menjali boje na prazno, a s vremena na vreme bi zasvetleo i poneki par farova, od kojih smo se pomerali ka kamenim fasadama, smejući se naglas, jer bi nam to bio izgovor da budemo bliže jedno drugom. Povukao sam te u mračni haustor, u kome su odzvanjali bubnjevi, a par koraka dalje, vođeni ovim zvukom, ušli smo mokri u bar. Svetlele su kapi kiše, skladno raspoređene po tvojoj kosi nekom višom silom. I tvoje oči su zasvetlele mističnim sjajem, dok si kružnim pokretom oko moje glave opisivala oreol, skidajući mi sa vrata crveni šal. Svetlost je bila tišina u bučnom lokalu. Podloga svih stvari. Oruđe one univerzalne sile koja raspoređuje kapi kiše po tvojoj glavi. Okruživala je, kao maglom, glupe razgovore koje ljudi uporno vode na bučnim mestima, premda se ne mogu čuti. Ti i ja smo ćutali, gledajući se pravo u oči, kao da igramo igru u kojoj pobeđ...

Dok. Skok. Anđeo u snegu. Smetovi. Sletovi. Neki drugi svetovi. Galaksija. Krug. Zaboravljeni drug. Detinjstvo. Prašina. Točak od bicikla. Ražanj. Na vodi. Slap. Štap. Preživeli rat. Iz daleka. Bat. Čizme i stihovi. Prepričane ofanzive. Rov. Slom. Ratnici u letu. Na more će drugi. Štetari. Mešetari. Lešinari. Ptice grabljivice.

da li će se nešto dogoditi, dok mi stojimo i čekamo da se nešto dogodi, i baš zato što mi čekamo da se nešto dogodi, da li će se nešto dogoditi. iako sve nastavlja da se odvija i bez nas, svet sa svojim uobičajenim sumnjama, željama i nadama. neko danas želi da se bori, drugi da odustane, neko da ode, drugi da se vrati. dok mi gledamo i čekamo. radionicadosadnihfilmova.blogspot.com

Do nas dolazi jedan krik. Odakle li putuje, i koliko dugo. Je li pobednički, ili je to krik samrtnog bola. Ako zatvorimo oči, čućemo ga: krik sveta u stvaranju, krik vode, prvog života; krik prvog rađanja i prve smrti. Ako ih stisnemo jače, dok ne osetimo bol, čućemo krik bitaka, poraza i pobeda; krik nestalih civilizacija, i krik stvaranja nove. Otvorimo li oči, videćemo krik usamljenih, zamišljenih, izgubljenih, krik slepih i gluvih. Onih koji su izgubili i koji su ponovo našli. I shvatiti, uz krik koji putuje od početka vremena - pevamo i mi. Dok se rađamo, dok učimo. Prvi put volimo i gubimo. Dok vodimo bitke i ratove. Dok stvaramo i dok umiremo... Ali i tada znamo - nismo nestali, jer onaj krik putuje dalje, i mi smo, sada, njegov deo.

Čovek uglavnom slepo luta tražeći odgovor na pitanja života, a sva njegova dosadašnja postignuća da ga učini lagodnijim, samo su propali pokušaji da se on razume.

Danas, ovog velikog dana u istoriji čovečanstva, u ime naših predaka, i u čast prelepe planete na kojoj smo rođeni, mi ljudi, koji smo videli sreću i patnju, koji smo voleli i bili voljeni. Danas, ovog velikog dana u istoriji čovečanstva, ali i naše planete, beskrajno zahvalni, šaljemo naizgled negostoljubivom prostranstvu svemira seme iz kog smo i sami stvarani, milionima i milionima godina. U nadi da će se, negde daleko ( kada mi već odavno ne budemo postojali ), iznova stvoriti ono najlepše što smo imali videti, i pokušali spoznati tokom našeg skromnog postojanja. Život.

Ustao sam, ogledao se, oprao zube, doručkovao, ručao i večerao. Između toga sam nešto radio, ili sedeo i razmišljao o nečemu čega se više ne sećam. Ne znam. Tih nedelja svi su dani bili isti, nisam im ni imena znao. I danas ne znam, da li je ovaj o kom' pričam bio stvaran, ili sam ga samo izmislio.

Želeo sam da živim u svetu ideja, misleći da je ovaj materijalni samo uporni svrab koji će proći ako na njega ne obraćam pažnju. A sad, sve i da jeste, češanje već predugo traje.. I wanted to live in a world of ideas, thinking that this material one is just a consistant itch that will disapear if i play blind. And now, even if it is, i scratched myself for too long.

iznenadno otkriće, a breakthrough, oblak nad pustinjom, the storm is sitting, sedi. over a desert. ako smo ikada mislili, and if we ever thought, da je sve moglo lakše, that every trouble could be easier, sada smo sigurni. now we rest assured. pogledaj u nebo, look at the sky, ono igra za nas, it plays for us, premda je nekim danima ljutito.  and although sometimes it looks angry. ustvari, nije ga ni briga, in fact, the sky doesn't care, kao što arhitekt posmatra svaki novi projekt kao eksperiment, just like an architect finds every new project interesting, nakon kojeg će naći drugu zanimaciju.. but forgets him after a while.. e sad zameni, and now replace, arhitekt je stvaralac, architect for a creator, a čovek je projekt.. and a man for a project.. jedan od uspelih- samo ako se smeje. one to be proud of - only if he's happy. uzmi život u svoje ruke, take your life in your hands, uštini boga za muda, do everything it takes, nisi ti nikome sluga, you are no servant, već...

zarobiću tvoj osmeh, ( ti ga shvataš olako, a mene bi mogao spasti, ) uhvatiću te za ruke, odvesti daleko, i kao metalni novčić vrteću te međ' prstima dok ne posiviš... I'll catch your smile ( you wear it like something common, for me it could mean everything, ) I will take your hands, and lead you far away, like a coin, I'll roll you within fingers, till you lose your color...

Pomislim često kako je sve moglo biti drugačije, Kako si mogla umesto raka dobiti redovnu platu, plaćeno letovanje ili sitan poklon od škole u kojoj si radila, Kako sam mogao znati jezik svake zemlje u čije sam obrise čežnjivo gledao na mapi, A kako su najgori mogli postati čistači ulica ili oni što cepaju karte kad ulaziš u pozoriste ili bioskop. Da li bih bio srećniji, retoričko je pitanje, a pretvaranje da ne znam odgovor samo pokušaj samoobmane.

( U sećanju se prepliću, Stvari koje se možda nikada nisu desile, ) Avenija u noći, rana jesen, I topli pogledi pod jorganom.. Miris mokrog lišća, Tvojih golih bedara.. ( Trenutak kada u filmu počinje lagana muzika.. ) Šetnja po kisi, Uz bezbroj poljubaca.. U zanosu strasti, Osećaj slobode.. Ne razaznajem ih više.

Živeo u meni jedan dan, Leptir, najlepši od svih, I mahao nežnim krilima, Graciozno, k'o da su od pene, I odlučno, kao da je strašno jak, A u sumrak me je pogledao tužno, I poželeo samo da ga ne zaboravim. Butterfly, prettier than any, Lived inside of me for a day, And waved his fragile wings, Gracefully, like they are of foam, And firm, like he is very powerful, At dusk, he just looked me sadly, Wishing only Never to be forgotten.

Da znam neki daleki jezik, If I knew a distant language, Si supiera un idioma lejano, Recimo francuski, Perhaps the French, Quizá el francés, Napisao bih pesmu, I would write you a poem, Escribiría una poesía, O kojoj bi se dugo pričalo.. Of which people would talk for long.. De la cual la gente hablaría pro mucho tiempo.. Takvu pesmu da bi, Such a poem, that Una poesía tan especial que, Kada je pročitaš, When read it, Cuando la lees, Znala da je tebi napisana, You would knew, for whom it is written, Sabrías que está escrita para ti, Iako ne razumeš šta znače Though, you don't understand Aunque no entiendes que significan Te, pomalo smešne, reči What those strange words mean, Esas palabras, un poco raras Nekog stranog jezika Words of a foreign language De una lengua extranjera Recimo francuskog.. Perhaps the French.. Quizá del francés.. Reči poređane za tebe, That are aligned for you, Las palabras o...