Ta-di-da

Poslednje što sam čulo bilo je ta-di-da. Zvuk da je baterija u telefonu pri kraju. Upozorenje da će se uskoro ugasiti. Od kako je pre nekog vremena poznanica naglo povukla kabal punjača, stalno je gubio kontakt. Morao sam da nameštam telefon u posebne položaje, na instrument tablu, ili na sedište pored mene, ali tako da stoji naglavačke. Svejedno, ako bih naišao na neravninu, kontakt bi se izgubio. Nije pomoglo ni to što sam oštećeni deo ulepio izolir trakom. Trakom crvene boje. Nikako nisam mogao da ustanovim pravilo. Punjač prosto nije radio kako treba. Bio je to odličan punjač. Pre nego što se pokvario. Sada je to bio pokvareni punjač. Nalik svim drugim pokvarenim punjačima. Razlika između njega i drugih pokvarenih punjača je bila tek u detaljima koje sam samo ja primećivao. Drugi ljudi bi mogli reći da je to samo pokvareni punjač. Ali ja sam znao da nije. Još uvek sam pamtio da je odlično radio kada je bio ispravan. Osećao sam neku čudnu povezanost sa njim, kao što ljudi često mogu da osete povezanost sa stvarima. A posebno sa stvarima koje dobro rade. Bio je to sjajan punjač. Svakako, sada je bio pokvaren, to nisam mogao da osporim. I telefon se sa njega u tom trenutku isključio.

Ne znam kako se to dogodilo. Tata mi je uvek govorio da se nesreće dešavaju u deliću sekunde. Govorio mi je da vozim sporije. Ali ja nisam želeo da vozim sporije. U stvari, nervirali su me ljudi koji voze sporo. Lepio sam se uz automobile koji idu sporo, dok ne nestanu. Dok ne skrenu negde ili dok ne uspem da ih obiđem. Onda bih se zalepio za drugi automobil koji bi isto tako vozio sporo, iz meni potpuno nepoznatog razloga. Pa sam govorio, “dođavola, zašto vozite tako sporo”, ili sam govorio “ajde”, i širio ruke u neverici. Govorio sam i druge stvari. Jer zaista mi nije bilo jasno zašto ljudi voze tako sporo. Koja je poenta vožnje ako vozite sporo. Ograničenje je 50, a oni bi vozili jedva 30 na sat. A onda ne bi stali na pešački prelaz, ili bi zgazili psa, ili ne bi dali desni žmigavac na izlazu iz kružnog toka, ili nešto tome slično. I onda, kada neko želi da stigne na neko mesto, što bi trebalo da je svrha svake vožnje, ne može od njih da prođe, zato što voze tako prokleto sporo. Pri čemu u tome verovatno ne vide nikakav problem.

Uglavnom, vozio sam ka Banovom Brdu da pokupim neka vrata od frižidera. Nisam nikada išao tim putem. Verovatno sam prošao kroz neko crveno svetlo ili tako nešto. Jer bio sam suviše fokusiran na to kako ljudi sporo voze i kojom trakom bih mogao da ih obiđem, i stignem brže. Iako nisam nigde žurio. Samo me je nerviralo kako ljudi sporo voze. Ne razumem ljude koji voze 20 na sat. Konstantno voze 20 na sat. Kao da štede gorivo, ili ne znam ni ja šta. Ako štediš gorivo, onda nemoj ni voziti. Tako ćeš najviše uštedeti. Šetaj, zdravije je, govorio bih. Zašto bi neko uopšte ulazio u automobil, zatvarao se u tu limenu kutiju, sedeo u limenoj kutiji suštinski neprijatnoj za boravak ljudi, grejao je ili je hladio, u zavisnosti od godišnjeg doba – jer je u limenoj kutiji uvek pretoplo kada je napolju toplo ili prehladno kada je napolju hladno – da bi na kraju vozio 20 na sat. Pa to je malo više od brzine hoda. Uostalom, zašto bi bilo ko vozio auto. Uostalom, to sad više nije ni bitno.

Počeo sam o tom zvuku koji sam poslednji čuo. Ta-di-da. Zvuk kada nema dovoljno baterije na telefonu. Pre tog zvuka, slušao sam upustva navigacije. In two hundred meters, turn right. I tako dalje. Lakše je po ovoj gužvi pratiti uputstva navigacije, nego pratiti znake pored puta kojih ionako nema. Lakše je pratiti prijatan ženski glas na australijskom engleskom za koji sam shvatio da je prijatniji od svih alternativa, i da ne pokušava da čita nazive ulica na našem jeziku, što zvuči presmešno. Da govori ti-ar-dži umesto trg, ili tome slično. Ispada da je australijski engleski najprijatniji za slušanje, sasvim neočekivano, jer nema australijski akcenat, što bi tek bilo katastrofa. Bio sam ponosan na to otkriće i svima sam govorio da prebace navigaciju na australijski engleski, pošto je najprijatniji za slušanje, i ne pokušava da čita nazive ulica, i nema glupi akcenat.

Dok sam bio mlađi, upotreba navigacije mi je bila ispod časti. Imao sam taj čudan osećaj da mogu uvek da se snađem i svugde da stignem. Pa čak i ako bi mi se desilo da zalutam, ni to ne bi bilo strašno. Nisam nigde žurio, mogao sam da se vratim i snađem se. Ali to se nije nikada desilo. Uvek sam se snalazio iz prve. Taj osećaj da ću se snaći i da nigde ne žurim i da će sve biti dobro, doprinosio je tome da se zaista snađem i da uvek sve bude u redu. Kada sam bio mlađi, imao sam osećaj da u svakom trenutku imam predstavu o svemu što se dešava oko mene. Imao sam odličnu percepciju prostora oko sebe. Sa godinama, kako sam stario, percepcija se smanjivala, i sada bi takve stvari mogle da mi promaknu. Takve stvari kao što je malo crveno svetlo negde u uglu vidnog polja. Ili činjenica da sam ostao sam u raskrsnici.

Srećom, bar neću postati jedan od onih matoraca koji toliko izgube osećaj da ne mogu da kontrolišu ni svoje ekstremitete. Koji imaju reflekse kao mrtvi konji, kako smo govorili kada smo bili klinci. Ne znam zašto baš konji, ali nije bitno. Uglavnom, ti matorci sa refleksima kao mrtvi konji voze automobile kao da zavode brod. Ja sigurno neću postati jedan od njih. Svakako ne.

Na žalost, neću postati ni jedan od onih staraca uspravnog držanja koji staračke dane provode vozeći pravi brod, recimo neku lepu drvenu jedrilicu. Onih opuštenih, elegentnih ljudi u belim majicama i kaki bermudama, koji uživaju sa svojim suprugama, tiho ploveći morem na maloj brodici, kako to kažu na moru. Nigde ne žureći. Život je tako lep kada ploviš u maloj jedrilici, u tišini, sa vetrom u boku. Kada stojiš za krmom jedrilice sa čašom vina u ruci i letiš sa galebovima po morskim valovima. Na žalost, neću, jer uvek treba negde požuriti, uvek treba rešiti neki problem koji su drugi napravili, uvek će biti nešto da se završi.

Moraš otići po vrata od frižidera ili po neka druga vrata, ili po nešto sasvim treće. Uvek ima nešto što treba završiti, pokupiti, popraviti. Vrata nisu bila problem, već guma od vrata, koju je iskidala stanarkina mačka. Mačka je očigledno bila nevaspitana. Ali ja sam odavno naučio da ne pričam ružno o mačkama. Naučio sam da kada pričam ružno o mačkama, uvek se dogodi nešto ružno. Sa mačkama treba biti dobar, to sam shvatio. Mačke su mistična bića sa kojima morate uspostaviti i održavati dobre odnose. Tako da sam oćutao to njeno nevaspitanje, otišao do stana, odvrnuo vrata i odneo ih u servis. Nisam ništa rekao protiv mačke. Nisam se usudio da kažem bilo šta ružno protiv te mačke, koja je očigledno bila nevaspitana. Ili gladna. Ili gladna i nevaspitana u isto vreme. Samo sam tražio da se vrata od sobe ubuduće zatvaraju, tako da mačka ne može da uđe u kuhinju kada ostane sama u kući. Mislim da je to bilo razumno. Ali ne znam šta je mačka mislila o tome. Verovatno joj se nije dopala ta ideja. Znao sam da će taj zahtev možda negativno uticati na moj odnos sa mačkom, ili sa mačkama uopšte, ali sam se nadao da to nije isuviše veliki prekršaj. Tešio sam se da je to bio jedan razuman zahtev. Opet, ne znam kako mačke gledaju na to kada im se onemogući slobodan pristup frižideru. Ne znam da li je taj zahtev negativno uticao na moju karmu, ili barem na onaj njen deo koji je pod ingerencijom mačaka.

U svakom slučaju, taj zvuk, ta-di-da, to je poslednje što sam čuo. Zvuk da će se telefon uskoro ugasiti. Zvuk koji vrlo brzo počne da vas asocira na tu negativnu činjenicu. Na bilo koju negativnu činjenicu. Na negativnu činjenicu uopšte. Jedan drug taj zvuk zove “jebiga”. I kada ga tako posmatrate, zaista počne tako i da zvuči.

Je-bi-ga.

Jebiga, telefon će ti se isprazniti.

Jebiga, nećeš moći da nađeš put do firme koja popravlja vrata od frižidera.

Jebiga, nećeš moći da platiš račun za popravku.

Jebiga, nećeš moći da se javiš na telefon kada budu zvali da pitaju što te nema.

Jebiga, nećeš moći da se javiš stanarima da ćeš kasniti.

Jebiga, nećeš moći da se javiš kući.

Jebiga.

Uglavnom, taj zvuk, ta-di-da, upalio se kada se to desilo. To je bio poslednji zvuk koji sam čuo. Nisam čuo ni škripanje guma, ni udarac, samo kratko ta-di-da. Zvuk se vrteo još dugo, dugo, u mojim ušima, glavi, ili ne znam već gde. Dok su vatrogasci sekli vrata od automobila. Dok su iznosili ono što je preostalo od mene. Iz smrskanog automobila.

Ta-di-da.