Nesanica
I
Na radiju je Tom Waits pevao Downtown Train, a ja sam stajao na prozoru i gledao u susnežicu koja je prolazila peti sprat na putu ka zemlji. Ova pesma je bila zvono tatinog telefona, pomislih. I verovatno je bilo zanimljivo posmatrati reakcije ljudi kada u njihovom prisustvu mom tati, sedamdesetogodišnjaku iz srpske provincije, zazvoni telefon. Reakcije ljudi koji znaju ko je Tom Waits, to jest. Ovo naglašavam zbog toga što je stepen muzičke nekulture na ovom našem životnom prostoru, kako se to često kaže, doživeo epske razmere. I to ne samo u provinciji, mada je činjenica da provincija u tome može samo da prednjači, kao što skoro uvek i svugde provincija prednjači u nazadnim shvatanjima, u prostakluku i tradicionalizmu. Nema ničeg goreg od prostakluka i tradicionalizma, osim svakako prostakluka i tradicionalizma provincijskog tipa. Provincijski prostakluk je gori od svakog prostakluka, kao što je provincijski tradicionalizam gori od svakog tradicionalizma. Provincija ima tu sposobnost da svaku stvar dodatno obesmisli, pa joj to polazi za rukom čak i kod prostakluka, a posebno kod tradicionalizma koji je besmislen i sam po sebi. Ovakav stepen muzičke nekulture ipak nije bio oduvek odlika provincije. Nekada su mladi pratili takozvanu svetsku muzičku scenu, i to mnogo pre interneta, i to dok smo živeli u takozvanoj zatvorenoj diktaturi – budući da se u toj takozvanoj diktaturi ipak vodilo računa da se svaki, pa i najzabitiji deo zemlje nečim aktivira: fabrikom, domom kulture, televizijskim programom koji će pokazati lepote ruralnih krajeva, ili slično – iako je ubrzana i zakasnela industrijska revolucija svakako uslovila migraciju stanovništva u veće centre. Ali upravo zahvaljujući toj državnoj politici decentralizacije, nekada su mladi bez obzira na mesto boravka pratili svetsku muzičku scenu, što im je bilo i omogućeno prvo putem radija, a kasnije i putem televizije. Pratili su naravno pre svega domaću scenu, ali je i ta domaća muzička scena bila srazmerno kvalitetnija, budući da smo tada živeli u suštinski otvorenom, a ne u zatvorenom kulturnom prostoru, kako se danas to vreme želi predstaviti, jer mi danas u suštini živimo u zatvorenom kulturnom prostoru koji želi da prikaže sve ranije kulturne prostore kao zatvorene kako bi se on pokazao otvorenijim, iako je u suštini ovo jedan sasvim zatvoren kulturni prostor. Iako se danas govori da mi živimo u nekakvom otvorenom svetu, u svetu u kom nema granica, činjenica je da danas ima sve više granica i da mi u živimo u suštinski zatvorenom svetu. Otvaranjem granica za finansijski kapital, zatvorili smo sve druge granice. Puštajući finansijski kapital da zagospodari našom industrijom, našom državnom upravom, našim međuljudskim odnosima, pa i našim mislima, pustili smo finansijski kapital da zagospodari i našim granicama. A on je te granice naravno zatvorio za sve osim za sebe, jer finansijski kapital nikada nije voleo ni najmanju konkurenciju. Konkurencija je najveći suparnik monopolu finansijskog kapitala koji upravo ne želi da ima ikakve suparnike. Tako smo, prepušteni na volju tom kapitalu, ostali zatvoreni i zagledani sami u sebe, i onda, gledajući zatvorenih očiju sami u sebe, i videvši tu ogromnu prazninu koja nas ispunjava, brže-bolje posegnuli za nečim što će nas omamiti i odvući od daljeg gledanja u tu zastrašujuću prazninu, od užasa sopstvene praznine. Možda je baš tako nastala sva ova današnja ne-muzika, koja je dakako postala mejnstrim, i to upravo u trenutku kada je finansijski kapital ušao na velika vrata. Nalik finansijskom kapitalu, barem ovom koji je nas zadesio, a koji je verovatno najgori od svih mogućih finansijskih kapitala, jer iskreno, ništa bolje od najgoreg nismo ni zaslužili, nakon što smo dozvolili nacionalističko divljanje devedesetih, na ovom našem, takozvanom, životnom prostoru, koji se teško više i može nazivati nekakvim životnim prostorom, s obzirom na sve smrti kojima smo svedočili, a od kojih je zaista veliki broj običnih, takozvanih fizičkih smrti samo jedan mali deo sveukupne smrti duha i razuma kojima smo svedočili i kojima i dalje svedočimo. Dakle, nalik ovom uvoznom, ali ipak našem, najgorem od svih mogućih finansijskih kapitala, i ovu ne-muziku krase samo prostakluk i bestijalnost. Soundtrack ratnih devedesetih godina ne može biti ništa drugo neko turbo-folk muzika, to otelovljenje ne-stila, kao što je otelovljenje ne-stila uostalom bio i taj povratak nacionalno-osvešćenih na velika vrata, kao što je uostalom otelovljenje ne-stila bio i rat koji su upravo ti nacionalno-osvešćeni izazvali, kao što je uostalom bez stila bio i čitav taj period ili pokret uništavanja države, tačnije pokret uništavanja nas samih od strane nacionalno-osvešćenih, budući da je država ništa drugo nego skup njenih građana. U celom tom poduhvatu ključnu ulogu je imala upravo ta hipnotišuća ne-muzika, taj prostački soundtrack rušilačkih devedestih, pomislih sada na prozoru.
I pošto su savremeni telefoni omogućili da ljudi na javnim mestima iznova i iznova emituju taj isti ubilački soundtrack u različitim aranžmanima, verujem da je melodija zvona moga oca, sedamdesetogodišnjaka iz srpske provincije koji sluša Tom Waitsa, ko god to bio, morala biti pravi šok. Stvar je u tome što je moj otac imao odličan muzički ukus, budući da je i sam bio pripadnik jedne od onih posleratnih generacija koje su odrastale u muzički svesne individue, a čemu svedoči i kolekcija ploča koju je dugo i pažljivo sakupljao. Ploče koje sam ja, moram to ovde nevoljno priznati, sklonio u kuću u Pop Lukinoj, koja mi manje-više služi kao skladište za višak stvari. Sklonio sam ploče u tu magacin-kuću onda kada mi je u stanu nestalo mesta za neke druge stvari. U stvari, mogao bih slobodno reći, mada se toga pomalo stidim, da sam ploče sklonio kako bih na njihovo mesto složio stripove koje sam od pre nekoliko godina počeo mahnito da sakupljam. Stripove koji isto tako zauzimaju dosta prostora, a možda i više prostora od samih ploča. Iako se toga stidimo, mi vrlo lako zanemarimo ono što su naši roditelji stvarali ili sakupljali, imajući u vidu i to da ćemo mi, kao njihova deca, uživati u sakupljenom ili stvorenom, pa sasvim sigurno i u vrednosti toga što su oni stvorili ili sakupili, jer će vrednost toga što je sakupljeno ili stvoreno s vremenom svakako rasti, mislio sam gledajući kroz prozor. Na identičan način na koji je moj otac zanemario ono što je njegov otac stvorio ili sakupio, na isti način na koji je verovatno i moj deda zanemario neku zaostavštinu svog oca, i tako dalje; i sasvim sigurno, na isti način na koji će moja deca zanemariti ono što ja sakupljam ili stvaram, imajući svakako na umu i to da će ono što ja sada stvorim ili sakupim imati u njihovo vreme veću vrednost, i da će im biti od koristi onda kada ja to više ne budem. Ali mi kao deca ostavljamo sve ono što je za nas stvarano i sakupljano, sa dobrom dozom strasti uništavamo zatečeno kako bismo krenuli svaki put iznova. Ne radimo to zato što smo pametniji od svojih očeva, već upravo iz razloga svoje tupoglavosti. Nema drugog objašnjenja za takvo rasipništvo koje čine generacije i generacije, iznova i iznova, uvek sa istim žarom za uništavanjem. Naš rušilački poriv upravo je najviše usmeren prema našim očevima, pomislih, i uopšte, prema generaciji naših očeva. I mi kao opsednuti tom snažnom rušilačkom energijom, tim neverovatnim žarom usmerenim samo ka uništavanju, i to uništavanju upravo onoga što su stvorili naši očevi, odnosno, što je stvorila generacija naših očeva, opsednuti nekakvim napredkom koji je u stvari vrlo često samo tupoglavo srljanje u nepoznato, opsednuti raskidom sa prošlošću, o kojoj vrlo često ne znamo ništa, nismo u stanju da hladne glave prosudimo da li u tome što su nam naši očevi, odnosno što nam je generacija naših očeva ostavila, ima nečeg korisnog i dobrog. Naprotiv, mi tupoglavo, vođeni isključivo rušilačkim nagonom, uništavamo sve što nam padne šaka, na isti način na koji su to radili naši očevi i njihovi očevi, i naposletku, na isti način na koji će to sasvim sigurno raditi i naša deca, pomislih sada gledajući kroz prozor.
Kako drugačije objasniti vojsku mladih koji su napustili sela i preselili se u gradove, da bi oni ili njihovi potomci sa petog sprata posmatrali kako pada susnežica, iz betonske kutije u kojoj se ne oseća mraz, kao što se više ne oseća ni miris mraza niti miris zime, ili proleća, ili leta, sa petog sprata neke zgrade, sa kojeg se sada može samo posmatrati zima, ili proleće ili leto, oslobođeno svih propratnih neprijatnosti. Pobegli smo od mraza, od samoće, od rada na suncu, moji roditelji ili ja, ili njihovi roditelji, najdalje. Pobegli smo srljajući za većim komforom, jureći nepromišljeno da stignemo takozvani napredak, koji uopšte, a to se sada vrlo jasno vidi, nije bio nikakav napredak, već običan ćorsokak. Milioni ljudi srljaju u nekakve napretke, rokovodeći se isključivo zakonima mase, ne obazirući se na brojne signale koji nam nedvosmisleno govore da idemo u pogrešnom smeru, a onda se u nekom trenutku vrlo jasno ukaže ta jednostavna činjenica, da smo svi u nekom trenutku otišli u pogrešnom smeru i da smo završili u još jednom ćorsokaku. Ostavili smo njive i pašnjake, jer nam je smetalo sunce i fizički rad, ali smo sa njivama i pašnjacima, sa mrazom, samoćom, sa radom na suncu, ostavili i čist vazduh. Zanemarili smo, da tako kažem, čist vazduh koji bi svakako trebalo da nam bude prvi na listi prioriteta. Upravo iz razloga svoje tupoglavosti, a svakako i uz pomoć takozvane države koja uopšte više i nije nikakva država i ne predstavlja nikakve građane, već isključivo finansijski kapital koji njome direktno upravlja, na ovaj ili onaj način, generacije i generacije mladih napuštaju imanja svojih roditelja, srljajući za nekakvim napretkom, koji je u stvari običan ćorsokak, jer mi svakako ne možemo pobeći od prirode, ovde se to mora jasno reći, kao što uostalom ne možemo pobeći ni od naših očeva, odnosno od onoga što su nam ostavili naši očevi, odnosno od onoga što nam je ostavila generacija naših očeva. Štaviše, što dalje pokušavamo da pobegnemo od svojih očeva, sve smo im više nalik.
Ovaj san me je sada, dok stojim na prozoru i posmatram susnežicu, bez greške podsetio na Čehovljev "Slučaj iz lekarske prakse", u kome između ostalog glavni junak ove priče kaže: "To je, naravno, nesporazum..." mislio je, posmatrajući purpurne prozore. "Hiljadu i po, dve hiljade fabričkih radnika rade bez odmora, u nezdravim uslovima, izrađuju rđavi cic, žive gladujući i samo se katkad u krčmi trezne od tog košmara; stotina ljudi nadgleda rad i sav život te stotine protiče u zapisivanju globa, u grdnjama, nepravdi, a samo dvoje-troje, takozvane gazde, koriste dobit, iako uopšte ne rade i preziru rđav cic. Ali kakva je dobit, kako se koriste njom? Ljalikova i njena kći su nesrećne, žalosno ih je i pogledati. Po svom ćefu živi jedino Hristina Dmitrijevna, postarija, priglupa devojka sa pince-nez. I tako, dakle, izlazi da se u svih tih pet zgrada izrađuje i na istočnim tržnicama prodaje rđav cic samo zato da bi Hristina Dmitrijevna (guvernanta) mogla jesti kečigu i piti maderu."
Kako ispada, čitavo čovečanstvo radi za taj finansijski kapital, sve države sveta su mu doveka dužne, a čak ni oni koji bi trebalo da uživaju u njemu, nisu to u stanju. U stvari, a to se ovde mora jasno reći, finansijski kapital je odavno postao samostalni entitet koji vlada čitavim čovečanstvom, pa i onima koji ga – kako se to kaže – poseduju, i to vlada na najbestijalniji način, izazivajući upravo ono najgore u ljudima, što se možda i ne vidi u takozvanom civilizovanom svetu, ali se itekako vidi u necivilizovanom svetu koji upravo služi tome da takozvani civilizovani svet može sebe nazivati civilizovanim, upravo iskorišćavajući necivilizovani svet, odnosno ljude, resurse, pa čak i decu necivilizovanog sveta, radi svoje takozvane civilizovanosti, pomislih sada gledajući kroz prozor. Necivilizovani svet sa pravom zovemo necivilizovanim, jer u njemu i deca i odrasli rade i žive u najnehumanijim uslovima kako bi udovoljili interesima finansijskog kapitala, dok takozvani civilizovani svet nikako ne možemo nazvati zaista civilizovanim, dokle god on sredstva za svoju takozvanu civilizovanost crpe iz rada necivilizovanog sveta, tog savremenog vida ropstva oslobođenog neprijatnog iskustva susreta sa sopstvenim robovima. Ko bi uopšte mogao mirno da spava sem priglupe guvernante Ljalikovih, znajući da iza njegovog takozvanog komfora stoje suze i znoj gladne dece takozvanog trećeg ili četvrtog sveta, pomislih.
U međuvremenu, pesma na radiju se završavala, voz je odlazio u centar grada noseći sa sobom te lepe i nesretne devojke – u centar grada, sa koga se i ovog zimskog jutra diže lagana magla, i svet kakav poznajemo polako se budi...
Na radiju je Tom Waits pevao Downtown Train, a ja sam stajao na prozoru i gledao u susnežicu koja je prolazila peti sprat na putu ka zemlji. Ova pesma je bila zvono tatinog telefona, pomislih. I verovatno je bilo zanimljivo posmatrati reakcije ljudi kada u njihovom prisustvu mom tati, sedamdesetogodišnjaku iz srpske provincije, zazvoni telefon. Reakcije ljudi koji znaju ko je Tom Waits, to jest. Ovo naglašavam zbog toga što je stepen muzičke nekulture na ovom našem životnom prostoru, kako se to često kaže, doživeo epske razmere. I to ne samo u provinciji, mada je činjenica da provincija u tome može samo da prednjači, kao što skoro uvek i svugde provincija prednjači u nazadnim shvatanjima, u prostakluku i tradicionalizmu. Nema ničeg goreg od prostakluka i tradicionalizma, osim svakako prostakluka i tradicionalizma provincijskog tipa. Provincijski prostakluk je gori od svakog prostakluka, kao što je provincijski tradicionalizam gori od svakog tradicionalizma. Provincija ima tu sposobnost da svaku stvar dodatno obesmisli, pa joj to polazi za rukom čak i kod prostakluka, a posebno kod tradicionalizma koji je besmislen i sam po sebi. Ovakav stepen muzičke nekulture ipak nije bio oduvek odlika provincije. Nekada su mladi pratili takozvanu svetsku muzičku scenu, i to mnogo pre interneta, i to dok smo živeli u takozvanoj zatvorenoj diktaturi – budući da se u toj takozvanoj diktaturi ipak vodilo računa da se svaki, pa i najzabitiji deo zemlje nečim aktivira: fabrikom, domom kulture, televizijskim programom koji će pokazati lepote ruralnih krajeva, ili slično – iako je ubrzana i zakasnela industrijska revolucija svakako uslovila migraciju stanovništva u veće centre. Ali upravo zahvaljujući toj državnoj politici decentralizacije, nekada su mladi bez obzira na mesto boravka pratili svetsku muzičku scenu, što im je bilo i omogućeno prvo putem radija, a kasnije i putem televizije. Pratili su naravno pre svega domaću scenu, ali je i ta domaća muzička scena bila srazmerno kvalitetnija, budući da smo tada živeli u suštinski otvorenom, a ne u zatvorenom kulturnom prostoru, kako se danas to vreme želi predstaviti, jer mi danas u suštini živimo u zatvorenom kulturnom prostoru koji želi da prikaže sve ranije kulturne prostore kao zatvorene kako bi se on pokazao otvorenijim, iako je u suštini ovo jedan sasvim zatvoren kulturni prostor. Iako se danas govori da mi živimo u nekakvom otvorenom svetu, u svetu u kom nema granica, činjenica je da danas ima sve više granica i da mi u živimo u suštinski zatvorenom svetu. Otvaranjem granica za finansijski kapital, zatvorili smo sve druge granice. Puštajući finansijski kapital da zagospodari našom industrijom, našom državnom upravom, našim međuljudskim odnosima, pa i našim mislima, pustili smo finansijski kapital da zagospodari i našim granicama. A on je te granice naravno zatvorio za sve osim za sebe, jer finansijski kapital nikada nije voleo ni najmanju konkurenciju. Konkurencija je najveći suparnik monopolu finansijskog kapitala koji upravo ne želi da ima ikakve suparnike. Tako smo, prepušteni na volju tom kapitalu, ostali zatvoreni i zagledani sami u sebe, i onda, gledajući zatvorenih očiju sami u sebe, i videvši tu ogromnu prazninu koja nas ispunjava, brže-bolje posegnuli za nečim što će nas omamiti i odvući od daljeg gledanja u tu zastrašujuću prazninu, od užasa sopstvene praznine. Možda je baš tako nastala sva ova današnja ne-muzika, koja je dakako postala mejnstrim, i to upravo u trenutku kada je finansijski kapital ušao na velika vrata. Nalik finansijskom kapitalu, barem ovom koji je nas zadesio, a koji je verovatno najgori od svih mogućih finansijskih kapitala, jer iskreno, ništa bolje od najgoreg nismo ni zaslužili, nakon što smo dozvolili nacionalističko divljanje devedesetih, na ovom našem, takozvanom, životnom prostoru, koji se teško više i može nazivati nekakvim životnim prostorom, s obzirom na sve smrti kojima smo svedočili, a od kojih je zaista veliki broj običnih, takozvanih fizičkih smrti samo jedan mali deo sveukupne smrti duha i razuma kojima smo svedočili i kojima i dalje svedočimo. Dakle, nalik ovom uvoznom, ali ipak našem, najgorem od svih mogućih finansijskih kapitala, i ovu ne-muziku krase samo prostakluk i bestijalnost. Soundtrack ratnih devedesetih godina ne može biti ništa drugo neko turbo-folk muzika, to otelovljenje ne-stila, kao što je otelovljenje ne-stila uostalom bio i taj povratak nacionalno-osvešćenih na velika vrata, kao što je uostalom otelovljenje ne-stila bio i rat koji su upravo ti nacionalno-osvešćeni izazvali, kao što je uostalom bez stila bio i čitav taj period ili pokret uništavanja države, tačnije pokret uništavanja nas samih od strane nacionalno-osvešćenih, budući da je država ništa drugo nego skup njenih građana. U celom tom poduhvatu ključnu ulogu je imala upravo ta hipnotišuća ne-muzika, taj prostački soundtrack rušilačkih devedestih, pomislih sada na prozoru.
II
I pošto su savremeni telefoni omogućili da ljudi na javnim mestima iznova i iznova emituju taj isti ubilački soundtrack u različitim aranžmanima, verujem da je melodija zvona moga oca, sedamdesetogodišnjaka iz srpske provincije koji sluša Tom Waitsa, ko god to bio, morala biti pravi šok. Stvar je u tome što je moj otac imao odličan muzički ukus, budući da je i sam bio pripadnik jedne od onih posleratnih generacija koje su odrastale u muzički svesne individue, a čemu svedoči i kolekcija ploča koju je dugo i pažljivo sakupljao. Ploče koje sam ja, moram to ovde nevoljno priznati, sklonio u kuću u Pop Lukinoj, koja mi manje-više služi kao skladište za višak stvari. Sklonio sam ploče u tu magacin-kuću onda kada mi je u stanu nestalo mesta za neke druge stvari. U stvari, mogao bih slobodno reći, mada se toga pomalo stidim, da sam ploče sklonio kako bih na njihovo mesto složio stripove koje sam od pre nekoliko godina počeo mahnito da sakupljam. Stripove koji isto tako zauzimaju dosta prostora, a možda i više prostora od samih ploča. Iako se toga stidimo, mi vrlo lako zanemarimo ono što su naši roditelji stvarali ili sakupljali, imajući u vidu i to da ćemo mi, kao njihova deca, uživati u sakupljenom ili stvorenom, pa sasvim sigurno i u vrednosti toga što su oni stvorili ili sakupili, jer će vrednost toga što je sakupljeno ili stvoreno s vremenom svakako rasti, mislio sam gledajući kroz prozor. Na identičan način na koji je moj otac zanemario ono što je njegov otac stvorio ili sakupio, na isti način na koji je verovatno i moj deda zanemario neku zaostavštinu svog oca, i tako dalje; i sasvim sigurno, na isti način na koji će moja deca zanemariti ono što ja sakupljam ili stvaram, imajući svakako na umu i to da će ono što ja sada stvorim ili sakupim imati u njihovo vreme veću vrednost, i da će im biti od koristi onda kada ja to više ne budem. Ali mi kao deca ostavljamo sve ono što je za nas stvarano i sakupljano, sa dobrom dozom strasti uništavamo zatečeno kako bismo krenuli svaki put iznova. Ne radimo to zato što smo pametniji od svojih očeva, već upravo iz razloga svoje tupoglavosti. Nema drugog objašnjenja za takvo rasipništvo koje čine generacije i generacije, iznova i iznova, uvek sa istim žarom za uništavanjem. Naš rušilački poriv upravo je najviše usmeren prema našim očevima, pomislih, i uopšte, prema generaciji naših očeva. I mi kao opsednuti tom snažnom rušilačkom energijom, tim neverovatnim žarom usmerenim samo ka uništavanju, i to uništavanju upravo onoga što su stvorili naši očevi, odnosno, što je stvorila generacija naših očeva, opsednuti nekakvim napredkom koji je u stvari vrlo često samo tupoglavo srljanje u nepoznato, opsednuti raskidom sa prošlošću, o kojoj vrlo često ne znamo ništa, nismo u stanju da hladne glave prosudimo da li u tome što su nam naši očevi, odnosno što nam je generacija naših očeva ostavila, ima nečeg korisnog i dobrog. Naprotiv, mi tupoglavo, vođeni isključivo rušilačkim nagonom, uništavamo sve što nam padne šaka, na isti način na koji su to radili naši očevi i njihovi očevi, i naposletku, na isti način na koji će to sasvim sigurno raditi i naša deca, pomislih sada gledajući kroz prozor.
Kako drugačije objasniti vojsku mladih koji su napustili sela i preselili se u gradove, da bi oni ili njihovi potomci sa petog sprata posmatrali kako pada susnežica, iz betonske kutije u kojoj se ne oseća mraz, kao što se više ne oseća ni miris mraza niti miris zime, ili proleća, ili leta, sa petog sprata neke zgrade, sa kojeg se sada može samo posmatrati zima, ili proleće ili leto, oslobođeno svih propratnih neprijatnosti. Pobegli smo od mraza, od samoće, od rada na suncu, moji roditelji ili ja, ili njihovi roditelji, najdalje. Pobegli smo srljajući za većim komforom, jureći nepromišljeno da stignemo takozvani napredak, koji uopšte, a to se sada vrlo jasno vidi, nije bio nikakav napredak, već običan ćorsokak. Milioni ljudi srljaju u nekakve napretke, rokovodeći se isključivo zakonima mase, ne obazirući se na brojne signale koji nam nedvosmisleno govore da idemo u pogrešnom smeru, a onda se u nekom trenutku vrlo jasno ukaže ta jednostavna činjenica, da smo svi u nekom trenutku otišli u pogrešnom smeru i da smo završili u još jednom ćorsokaku. Ostavili smo njive i pašnjake, jer nam je smetalo sunce i fizički rad, ali smo sa njivama i pašnjacima, sa mrazom, samoćom, sa radom na suncu, ostavili i čist vazduh. Zanemarili smo, da tako kažem, čist vazduh koji bi svakako trebalo da nam bude prvi na listi prioriteta. Upravo iz razloga svoje tupoglavosti, a svakako i uz pomoć takozvane države koja uopšte više i nije nikakva država i ne predstavlja nikakve građane, već isključivo finansijski kapital koji njome direktno upravlja, na ovaj ili onaj način, generacije i generacije mladih napuštaju imanja svojih roditelja, srljajući za nekakvim napretkom, koji je u stvari običan ćorsokak, jer mi svakako ne možemo pobeći od prirode, ovde se to mora jasno reći, kao što uostalom ne možemo pobeći ni od naših očeva, odnosno od onoga što su nam ostavili naši očevi, odnosno od onoga što nam je ostavila generacija naših očeva. Štaviše, što dalje pokušavamo da pobegnemo od svojih očeva, sve smo im više nalik.
III
I dalje gledajući kroz prozor, setio sam se sna koji me je probudio. Rušili su zgrade u našem kraju. Mi smo došli sa dužeg putovanja, mama, tata, sestra i ja. Bili su to kranovi na velikim nogama, ličili su na paukove, ogromne paukove koji su umesto glava imali velike kugle obešene na duge sajle. Te su kugle, njihajući se, rušile sve pred sobom. Nismo videli našu zgradu, sve je bilo u ruševinama i u dimu, samo je sa strane stajalo jedno nedirnuto zeleno dvorište, a u njemu, sasvim moderna kuća od drveta. Ušao sam u to dvorište, iza drvenih zidova koji su ga pregrađivali. Video sam perfektno uređene vrtove, potpun mir, prirodu i sklad. Jednostavna konstrukcija kuće takođe je bila u potpunom skladu sa prirodom koja ju je okruživala. Ušao sam kroz vrata, da bih otkrio prolaz na viši nivo, na kome je bio novi vrt i novi prolaz. Ne sećam se koliko je nivoa bilo. Iz svakog sam nalazio put za gore, ne znajući sasvim ni šta tražim, kao ni to šta bi me gore moglo očekivati. Kada sam konačno dospeo na poslednji nivo, pogledao sam kroz nekakvu rupu u zidu i sa desne strane ugledao staromodnu kuhinju. Žena, domaćica, radila je nešto za kuhinjskim pultom, a debeli muškarac je sedeo na fotelji postavljenoj na sredinu te nevelike prostorije. Prostor i nameštaj bili su jednostavni i kao da su poticali iz nekog prošlog vremena, ali ne toliko prošlog da bi im to davalo neku dodatnu vrednost. Čoveku u fotelji ponizno su prilazili drugi muškarci, uglavnom mlađi, i ja sam iz njihovih razgovora zaključio da je taj čovek, kako se to kaže, KUMovao rušenjima u mom kraju, između ostalog i zbog toga što je čitava scena podsećala na čuveni film.
Ovaj san me je sada, dok stojim na prozoru i posmatram susnežicu, bez greške podsetio na Čehovljev "Slučaj iz lekarske prakse", u kome između ostalog glavni junak ove priče kaže: "To je, naravno, nesporazum..." mislio je, posmatrajući purpurne prozore. "Hiljadu i po, dve hiljade fabričkih radnika rade bez odmora, u nezdravim uslovima, izrađuju rđavi cic, žive gladujući i samo se katkad u krčmi trezne od tog košmara; stotina ljudi nadgleda rad i sav život te stotine protiče u zapisivanju globa, u grdnjama, nepravdi, a samo dvoje-troje, takozvane gazde, koriste dobit, iako uopšte ne rade i preziru rđav cic. Ali kakva je dobit, kako se koriste njom? Ljalikova i njena kći su nesrećne, žalosno ih je i pogledati. Po svom ćefu živi jedino Hristina Dmitrijevna, postarija, priglupa devojka sa pince-nez. I tako, dakle, izlazi da se u svih tih pet zgrada izrađuje i na istočnim tržnicama prodaje rđav cic samo zato da bi Hristina Dmitrijevna (guvernanta) mogla jesti kečigu i piti maderu."
Kako ispada, čitavo čovečanstvo radi za taj finansijski kapital, sve države sveta su mu doveka dužne, a čak ni oni koji bi trebalo da uživaju u njemu, nisu to u stanju. U stvari, a to se ovde mora jasno reći, finansijski kapital je odavno postao samostalni entitet koji vlada čitavim čovečanstvom, pa i onima koji ga – kako se to kaže – poseduju, i to vlada na najbestijalniji način, izazivajući upravo ono najgore u ljudima, što se možda i ne vidi u takozvanom civilizovanom svetu, ali se itekako vidi u necivilizovanom svetu koji upravo služi tome da takozvani civilizovani svet može sebe nazivati civilizovanim, upravo iskorišćavajući necivilizovani svet, odnosno ljude, resurse, pa čak i decu necivilizovanog sveta, radi svoje takozvane civilizovanosti, pomislih sada gledajući kroz prozor. Necivilizovani svet sa pravom zovemo necivilizovanim, jer u njemu i deca i odrasli rade i žive u najnehumanijim uslovima kako bi udovoljili interesima finansijskog kapitala, dok takozvani civilizovani svet nikako ne možemo nazvati zaista civilizovanim, dokle god on sredstva za svoju takozvanu civilizovanost crpe iz rada necivilizovanog sveta, tog savremenog vida ropstva oslobođenog neprijatnog iskustva susreta sa sopstvenim robovima. Ko bi uopšte mogao mirno da spava sem priglupe guvernante Ljalikovih, znajući da iza njegovog takozvanog komfora stoje suze i znoj gladne dece takozvanog trećeg ili četvrtog sveta, pomislih.
U međuvremenu, pesma na radiju se završavala, voz je odlazio u centar grada noseći sa sobom te lepe i nesretne devojke – u centar grada, sa koga se i ovog zimskog jutra diže lagana magla, i svet kakav poznajemo polako se budi...
Коментари
Постави коментар