svrab / itch

Želeo sam da živim u svetu ideja, misleći da je ovaj materijalni samo uporni svrab koji će proći ako na njega ne obraćam pažnju.
A sad, sve i da jeste, češanje već predugo traje..

I wanted to live in a world of ideas, thinking that this material one is just a consistant itch that will disapear if i play blind.
And now, even if it is, i scratched myself for too long.

Коментари

  1. Tina6. 8. 2008. 01:55

    Vrlo skakljivo..
    Originalno u svakom slucaju,kao i svi tvoji postovi(da,sve sam ih procitala).
    Cekam nesto novo. Nema inspiracije?

    ОдговориИзбриши
  2. Tina10. 8. 2009. 12:47

    Uh, cudno. Evo me opet, posle godinu dana..
    Opet sam ih sve procitala.. xD
    I dalje cekam, zasto ne pises?

    ОдговориИзбриши
  3. Mare7. 9. 2009. 01:30

    nikad nisam pisao na silu. čekam, a ništa ne dolazi.
    poslednjih meseci se više bavim fotografijom i kratkim filmom. pomislio sam da nešto od toga okačim, ali se nikako ne bi uklapalo uz ovaj naziv :)
    možda napravim drugi blog.

    ОдговориИзбриши
  4. Анониман18. 9. 2009. 21:21

    kada procitam sta se sve nalazi u tvojoj glavi,pomislim da je taj "svet ideja" zaista moguc ...a ovaj materijalni dozivljavam kao neki nesavrseni podijum za igru na kom sve to treba realizovati...ne znam da li bi se slozio sa tim mojim ruzicastim pogledom na stvari...

    ОдговориИзбриши

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

trag / a trace / la huella

u srbiji, gde vreme stoji, ali nas izjeda neminovno, u duhu ratnika koji se bori za još jedan lep dan, pišem po pesmu za svako jutro u kome sam se probudio siguran da nisam samo sena i pepeo, misleći, bar u tom kratkom trenu zanosa, da moj strah, patos, ali i nada mogu nadživeti vreme koje kuca iz mraka sobe. in serbia, where time is arrested, but destroys us inevitably, like a warrior fighting for another nice day, i write a poem for every morning that wakes me assured that i'm not only of shade and ashes, thinking, at least for a short moment, that my fear, suffering and hope can outlast time ticking from the dark of the room. en Serbia, donde el tiempo no pasa, pero nos devora inevitablemente en el espirifu de un soldado que lucha por un dia mas escribo un poema para cada manana en la que me despierto convecido que soy algo mas de la sombra y ceniza, pensando por lo menos en aquel instante de entusiasmo, que mi miedo, sufrimiento, pero mi esperanza tambien, pueden sobrevivir el ...
Прикажи све

bezimena / unknown

zarobiću tvoj osmeh, ( ti ga shvataš olako, a mene bi mogao spasti, ) uhvatiću te za ruke, odvesti daleko, i kao metalni novčić vrteću te međ' prstima dok ne posiviš... I'll catch your smile ( you wear it like something common, for me it could mean everything, ) I will take your hands, and lead you far away, like a coin, I'll roll you within fingers, till you lose your color...
Прикажи све

pesnik / a poet / el poeta

Bio je krvav, ali nije plakao. Samo je mahao krhkim nožicama želevši da poleti. Mali, bespomoćni čovek u rukama belog doktora. Raširio mu je noge, kao što radi piletu, nedeljom na ručku, i doneo presudu: - Vaše dete je pesnik. - O ne! - Rekao je otac. He was bloody, but didn't weep,  Waving his feet like he wants to fly, Small, helpless man in doctor's hands. The white man spread his little legs, as he would to a chicken, and pasted the verdict: - Your child is a poet. - Oh, no - Father said. Estaba sangriento, pero no lloraba. Solo hacia senas con sus piernitas fragiles deseando volar. Ese hombre tan pequeno y desamparado en los manos del doctor. El desjunto sus piernas como a un pollo, y dijo su sentencia: - Su nino es un poeta. - Ay no! - Dijo el papa.
Прикажи све