kao ukras / accessory / el adorno

Moja ljubav ostala duboko u tvom džepu. Izvadila si je, i smazala kao bombonu.. Onu što smo ih jeli po dve kad smo bili deca. Sad je vidim na tvom licu, u tvom oku. Smeješ se, i kao da govoriš:
- Odjebi! Tvoja ljubav ne ide odavde.. Nosiću je kao ukras.. Kao što su indijanci nosili čuperke svojih žrtava obešene oko vrata.
My love rested in your pocket. You took it and ate it like a candy. I can see it on your face, in your eye. You are laughing, as if you're saying:
- Fuck off! Your love stays here.. I will use it as an accessory.. Like indians wore scalps of their victims around their neck.
Mi amor ha quedado al fondo de tu bolsillo. Lo has sacado y comido como un bombon. Ahora lo veo en tu cara, en tu ojo. Te ries y como si me estas diciendo:
No me jodas! Tu amor no va de aqui. Lo voy a llevar como un adorno, iqual que los Indios llevaron los copetes de sus victimas colgados en sus cuellos.

Коментари

  1. sancho panza17. 2. 2008. 14:49

    Nekad covek mora sam da strgne ukras sa poglavicinog vrata, jer u suprotnom ostaje samo Vitez od Tuznog Lika..

    ОдговориИзбриши
  2. Анониман31. 8. 2009. 20:35

    zar nisamo svi...ma kakvi bili, ili zeleli biti...bar nekad predstavljali samo taj ukras na necijem vratu...smesan i bezvredan...kad tako pogledas,ne deluje tragicno...jer to je jedina igra u kojoj moze da pobedi slabiji...

    ОдговориИзбриши
  3. Mare1. 9. 2009. 00:30

    svi smo bili ukras, ali postoje neki koji ga nikada nisu imali. tako da ipak ne pobedjuju slabiji

    ОдговориИзбриши

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

trag / a trace / la huella

u srbiji, gde vreme stoji, ali nas izjeda neminovno, u duhu ratnika koji se bori za još jedan lep dan, pišem po pesmu za svako jutro u kome sam se probudio siguran da nisam samo sena i pepeo, misleći, bar u tom kratkom trenu zanosa, da moj strah, patos, ali i nada mogu nadživeti vreme koje kuca iz mraka sobe. in serbia, where time is arrested, but destroys us inevitably, like a warrior fighting for another nice day, i write a poem for every morning that wakes me assured that i'm not only of shade and ashes, thinking, at least for a short moment, that my fear, suffering and hope can outlast time ticking from the dark of the room. en Serbia, donde el tiempo no pasa, pero nos devora inevitablemente en el espirifu de un soldado que lucha por un dia mas escribo un poema para cada manana en la que me despierto convecido que soy algo mas de la sombra y ceniza, pensando por lo menos en aquel instante de entusiasmo, que mi miedo, sufrimiento, pero mi esperanza tambien, pueden sobrevivir el ...
Прикажи све

bezimena / unknown

zarobiću tvoj osmeh, ( ti ga shvataš olako, a mene bi mogao spasti, ) uhvatiću te za ruke, odvesti daleko, i kao metalni novčić vrteću te međ' prstima dok ne posiviš... I'll catch your smile ( you wear it like something common, for me it could mean everything, ) I will take your hands, and lead you far away, like a coin, I'll roll you within fingers, till you lose your color...
Прикажи све

pesnik / a poet / el poeta

Bio je krvav, ali nije plakao. Samo je mahao krhkim nožicama želevši da poleti. Mali, bespomoćni čovek u rukama belog doktora. Raširio mu je noge, kao što radi piletu, nedeljom na ručku, i doneo presudu: - Vaše dete je pesnik. - O ne! - Rekao je otac. He was bloody, but didn't weep,  Waving his feet like he wants to fly, Small, helpless man in doctor's hands. The white man spread his little legs, as he would to a chicken, and pasted the verdict: - Your child is a poet. - Oh, no - Father said. Estaba sangriento, pero no lloraba. Solo hacia senas con sus piernitas fragiles deseando volar. Ese hombre tan pequeno y desamparado en los manos del doctor. El desjunto sus piernas como a un pollo, y dijo su sentencia: - Su nino es un poeta. - Ay no! - Dijo el papa.
Прикажи све