prokletstvo jezika

Trenutno čitam nekakve psihoterapijske novele profesora Irvin Jalom-a.
Evo šta mi je bilo zanimljivo:
"... postoji prepreka između slike i jezika. Um misli u slikama, ali, da bi komunicirao sa drugim, mora da preobrati sliku u misao, a zatim misao u jezik. Taj put, od slike do jezika, nepouzdan je. Pojavljuju se gubici: bogata, slojevita struktura slike, njena izvanredna plastičnost i fleksibilnost, njene skrivene nostalgične emocionalne nijanse -- sve se gube, kada se slika sabije u jezik."
Pa posle citira Madame Bovari by G. Flober:
"Budući da ... se punoća duše ... može utopiti u potpunoj bljutavosti jezika ...
niko od nas nikada ne može zaista izraziti tačne mere svojih potreba, misli ili patnji; a ljudski govor je poput razbijenog kazana, po kom udaramo grube ritmove da bi medvedi uz njih igrali, dok želimo da pravimo muziku koja će rastopiti zvezde."

Коментари

  1. Unknown27. 2. 2008. 23:44

    I u svoj toj lupnjavi u prazan kazan stvara se nista drugo nego: poezija! Dobro, mozda ne bas uvek nesto vredno citanja, ali u svakom slucaju se radi o stvaralackom cinu. Zamisli ovaj svet sa savrsenim jezikom ili nekim drugim sredstvom komuniciranja, nazovi ga kako zelis, kojim bi ljudski rod bio sposoban da bez greske, gubitka, skracivanja, redundanse prenese sve ono sto vidi, oseca i misli? Takav svet bi bio lisen sve artificijelnosti i samim tim, savrseno dosadan. Kome bi onda bile potrebne sve te divne metafore, alegorije i ostale stilske figure i sva druga preterivanja tako svojstvena ljudskom bicu koja nas cesto navode na razne stranputice i zagorcavaju zivot ali mu u isto vreme daju tu prokleto dobru boju ukus i aromu poznatu samo nama, ljudima. Dakle, ljudi su jezik, jezik nas sacinjava, ne postojimo jedno van drugog, nesavrseni i cudesni u isto vreme...

    ОдговориИзбриши
  2. Анониман12. 4. 2008. 08:00

    ne postoji komunikacija, jer ne postoje sredstva za njeno ostvarenje.
    semjuel beket

    ОдговориИзбриши
  3. Mare12. 2. 2009. 01:06

    i to je tačno, Kristinče.. al poezija je izgleda i kukanje nad nemogućnošću njenog postanka.

    ОдговориИзбриши

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

trag / a trace / la huella

u srbiji, gde vreme stoji, ali nas izjeda neminovno, u duhu ratnika koji se bori za još jedan lep dan, pišem po pesmu za svako jutro u kome sam se probudio siguran da nisam samo sena i pepeo, misleći, bar u tom kratkom trenu zanosa, da moj strah, patos, ali i nada mogu nadživeti vreme koje kuca iz mraka sobe. in serbia, where time is arrested, but destroys us inevitably, like a warrior fighting for another nice day, i write a poem for every morning that wakes me assured that i'm not only of shade and ashes, thinking, at least for a short moment, that my fear, suffering and hope can outlast time ticking from the dark of the room. en Serbia, donde el tiempo no pasa, pero nos devora inevitablemente en el espirifu de un soldado que lucha por un dia mas escribo un poema para cada manana en la que me despierto convecido que soy algo mas de la sombra y ceniza, pensando por lo menos en aquel instante de entusiasmo, que mi miedo, sufrimiento, pero mi esperanza tambien, pueden sobrevivir el ...
Прикажи све

bezimena / unknown

zarobiću tvoj osmeh, ( ti ga shvataš olako, a mene bi mogao spasti, ) uhvatiću te za ruke, odvesti daleko, i kao metalni novčić vrteću te međ' prstima dok ne posiviš... I'll catch your smile ( you wear it like something common, for me it could mean everything, ) I will take your hands, and lead you far away, like a coin, I'll roll you within fingers, till you lose your color...
Прикажи све

pesnik / a poet / el poeta

Bio je krvav, ali nije plakao. Samo je mahao krhkim nožicama želevši da poleti. Mali, bespomoćni čovek u rukama belog doktora. Raširio mu je noge, kao što radi piletu, nedeljom na ručku, i doneo presudu: - Vaše dete je pesnik. - O ne! - Rekao je otac. He was bloody, but didn't weep,  Waving his feet like he wants to fly, Small, helpless man in doctor's hands. The white man spread his little legs, as he would to a chicken, and pasted the verdict: - Your child is a poet. - Oh, no - Father said. Estaba sangriento, pero no lloraba. Solo hacia senas con sus piernitas fragiles deseando volar. Ese hombre tan pequeno y desamparado en los manos del doctor. El desjunto sus piernas como a un pollo, y dijo su sentencia: - Su nino es un poeta. - Ay no! - Dijo el papa.
Прикажи све