svetlost
Svetlost je sećanje na kišnu noć. Na izdužene odsjaje po mokrom asfaltu i na naše vodom prigušene korake. Svetlele su reklame, semafori su menjali boje na prazno, a s vremena na vreme bi zasvetleo i poneki par farova, od kojih smo se pomerali ka kamenim fasadama, smejući se naglas, jer bi nam to bio izgovor da budemo bliže jedno drugom. Povukao sam te u mračni haustor, u kome su odzvanjali bubnjevi, a par koraka dalje, vođeni ovim zvukom, ušli smo mokri u bar. Svetlele su kapi kiše, skladno raspoređene po tvojoj kosi nekom višom silom. I tvoje oči su zasvetlele mističnim sjajem, dok si kružnim pokretom oko moje glave opisivala oreol, skidajući mi sa vrata crveni šal. Svetlost je bila tišina u bučnom lokalu. Podloga svih stvari. Oruđe one univerzalne sile koja raspoređuje kapi kiše po tvojoj glavi. Okruživala je, kao maglom, glupe razgovore koje ljudi uporno vode na bučnim mestima, premda se ne mogu čuti. Ti i ja smo ćutali, gledajući se pravo u oči, kao da igramo igru u kojoj pobeđ...